Витомир Теофиловић
Нада Караџић, Дијалог с мозгом, АСоглас д.о.о. Зворник, 2025.
Књига је добила награду „Раде Јовановић“ као најбоља збирка афоризама 2025. г.
И нова збирка афоризама Наде Караџић, иако је тематски врло разуђена попут претходне две – Доказано недоказана и Надафоризми – превасходно је у знаку сатире. Овај континуитет теме и мотива није случајан – већ поодавно у Србији прилике су таке, рекао би Нушић.
Ко је читао Надине песме а није афоризме вероватно претпоставља да су њени афоризми у знаку лирске рефлексије а не у знаку критичке оштрине која одликује сатиричаре мушког рода. Но, ни Нада, попут својих претходница Васке Јукић Марјановић и Весне Денчић, није нимало нежна према политичарима као кројачима нашег поразног друштвеног стања. Напротив, спада међу најжешће критичаре актуелног режима.
Већ на самом почетку књиге чека нас афоризам који, сугестивним сучељавањем српске и турске речи истог значења, баца жестоку сумњу на наш бирачки процес: Гласамо, а од гласа ни абера. И наредна два су критика без пардона. Први од њих оптужује власт кроз сучељавање две фолклорне синтагме. Пада у очи да је именица власт у овом суморном афоризму употребљена у једнини а не у множини, што нам сугерише да је власт концентрисана у самом врху државног апарата и наговештава аутократски облик владавине: Народ је власти дао одрешене руке, а она му је ставила омчу око врата.
Суд треба да обезбеђује правду за све, превасходно да штити такозване мале људе, обичне грађане, народ. Суд би то и чинио кад би смео, што нам ефектно открива сатиричарка асоцијацијом по звучности обликом сличних а значењем битно друкчијих значења. Поразну поруку о ушкопљеном судству за нијансу ублажава стил, срочена је као стих са унутарњом римом: Суд би судио кад би се усудио.
Правосуђе се као институција тематизује у низу афоризама. Дијагноза судства је забрињавајућа. Духовито преплитање медицинских и правних категорија ублажава горчину дијагнозе: Судство нам је болесно. Мора да узме правни лек.
У миту и корупцији стигли смо до дна. Изгубила се и некадашња глазура, отмена маска. Кршење закона је огољено и прожело је друштво и уздуж и попреко. То нам Нада предочава фолклорним топосом привилегованог статуса протежирања, намирењем интереса виших друштвених слојева на рачун народа: Нема више сердара ни војвода. Остало је: ја теби ти мени.
Добра политика, умна и савесна власт, ради у интересу целог друштва – лоша политика приватизује државу, посвећена је свом уском интересу, присвајању друштвене имовине. А што је власт грамзивија, мора да буде идеолошки лукавија, да популизмом обухвати све поре друштва, да уђе зарад успешније манипулације и контроле у сваку кућу. Но кад власт претера, кад једно говори а супротно ради, то народ препозна и почиње отпор, А пошто институције не раде, протест се једино може изразити на улици. Све то сажима Надин афоризам: Политика нам се уселила у кућу и тера нас на улицу.
Нада је мајстор у игри речи и асоцијација. Понекад је довољно једно слово да демаскира неки феномен. Ево ефектне нове синтагме настале корекцијом старе једним словом: Властифициране дипломе. У књизи је читав низ тих минијатурних захвата.
Мозак је и дословно и као метафора у самој жижи Надине пажње. Згранута је нашим политичким слепилом, ни далтонизам не досежемо својим видом и умом. То нам ефектно предочава аналогијом између друштва као збира свих грађана и анатомије човека: Наше бирачко тело нема мозак.
Митологија је још увек живо присутна у нашој свести, али не као културолошка прича о прошлости већ као наш данашњи идеолошки и вредносни оријентир. Ми не живимо у свом времену, као грађани уређених држава: Ми не живимо од данас до сутра. Ми живимо од јуче. Изгубили смо компас свога времена, а бахати и грамзиви моћници користе нашу збуњеност и изгубљеност: Живимо у времену у коме људи без мозга одлучују ко ће остати без главе. Разуман човек, а таквих је у контролисаном друштву мало, рекао би: Глас разума нам је ван памети. Доиста, глас разума је врло редак у нашем друштву, а још тужније је што га нема ни на видику. Нада нам то ефектно предочава контрастом фолклорних топоса – топосом који оваплоћује рационалан однос, тренутак трезвености, наспрам топоса рекла-казала: Од гласа разума нема ни абера.
Властодршци знају да би слободна штампа имала еманципаторски учинак, да би освешћивала грађане и поспешивала њихову слободу одлучивања, да би се одупирала њиховој самовољи и зато држе медије на узди: Не брините за слободу медија. Све је под контролом. Цитирани афоризам је образац најкраће књижевне форме као унутарњег парадокса: прва реченица афирмише слободу и обзнањује решеност да се то друштвено добро брани; друга реченица оповргава прву – нема и неће бити слободе. То је подршка аутократском режиму. А наоко реч слобода остаје у позитивној конотацији и у изворној и у популистичкој, манипулативној верзији.
Отуђена власт често реторски, у манипулативне сврхе, користи и крилатице из области културе и уметности јер годе нашем уху и естетском осећају. То је случај са Ршумовићевим чувеним стихом-крилатицом. Нада је злоупотребу, манипулативну употребу те крилатице, казнила женским оруђем, шминком. Именицу је претворила у глагол: Домовина се брани лепотом. Зато нам шминкају стварност.
У нашем језику префикси и суфикси су магични градивни елементи. Ево једног бисера духа сазданом на различитим префиксима глагола платити. Нада из угла морала излаже руглу нечасну конјунктуру, коришћење невоље других. Такви типови обично су добро плаћени за своје нечасне работе, али и да су мало плаћени, превише су плаћени: Потплаћени су преплаћени.
Тужно је да толике глупости прави најпаметнији народ на свету. Ево чеоног судара нашег митског нарцизма са нашом реалном бољком – алкохолизмом: Попили смо сву памет овога света. Никако да се отрезнимо. Пред нам је суптилна иронија – пијанство у распону од дословног значења до стања самообожавања.
Ево још једне суптилне употребе префикса, значењског заокрета за 180 степени. Сви знамо да полиција поступа по наређењу, али позната нам је и полицијска самовоља. Тај радикални заокрет смисла Нада нам је предочила префиксима: Полиција је преступила по наређењу.
Ми правимо толико грешака и глупости да понекад самима себи изгледамо као преиспољне будале. Фолклорни топос за чињење тешких глупости је пасти с крушке. То градској деци која ретко излазе из урбане средине у сеоску морамо објаснити – крушка је најкртије дрво, лако се сломи и дебела грана кад на њу станемо. Ево како је Нада сучелила тај топос несмотрености са топосом пророчанства српске будућности: Срби нису спали с крушке да би стали под једну шљиву.
Избори су фарса у хибридном друштву, поготову ако убрзано прелази у аутократију. Наша списатељица постиже сатирични ефекат користећи ширину синтагме тежак избор.Изворно означава изборну сцену са више добрих кандидата, па изневерено поље очекивања производи иронију која прелази у сарказам: Имамо тежак избор. Бирамо једнога.
Кад држава доспе у стање да народ нема избора, смишља палијативна средства да народу замаже очи, да му предочи Потемкинова села као права, чак узорна, и обилато му даје бајколика обећања. Укратко: Власт пева успаванке да се народ не пробуди.
Иако патриота од главе до пете, Нада није дозволила да јој политика окупира сву знатижељу, ни по чему не заслужује да буде само zoon politikon. Женско биће мора да мисли и на љубав – у крајњој линији и љубав је патриотска дужност.
Једна од великих загонетки природе је зашто жене, као слабији и нежнији пол, живе знатно дуже од мушкараца, који су по дефиницији јачи пол. То је, по Нади, лака загонетка – тајна је у недостижној предности жена према мушкарцима у главном елементу, а то је – причљивост: Жене дуже живе. Запричају се, па забораве да умру.
Мада мушкарци највише уживају крај нагих жена, женама су одећа и обућа много важније него мушкарцима. Зато не изненађује чудна чињеница: Жена не може имати вишак ципела.
Женска линија старија је и важнија и од партијске. Зато нас женска линија мами, а партијска плаши. Но, за женску линију вага је ђавоља работа, чак и ако је поклон од неког драгог: Добила сам вагу која говори. Боље би јој било да ћути. А пошто је вага каткад речитија и дрскија и од своје газдарице, мора да се жестоко казни, поготову кад је жена у раскораку између два захтевна мотива: бити згодан и гладан или уживати у ићу и пићу. А како куварица да одоли својим омиљеним специјалитетима: Бацила сам вагу. Боље вагу него кашику.
Жена је слабији пол, али може да направи и рат и мир: Жена је у стању да од игле направи локомотиву. Фали јој пара.
Жена никад није стара, али током деценија секс јој постане мисаона именица. Тај прелаз може бити фаталан: Кад ти секс постане мисаона именица, већ је ускочила заменица.
Нада је открила једну од највећих мушко-женских тајни: Зашто мушкарци воле туђе жене. Зато што их не морају водити кући.
* * *
Нада Караџић тка и лежеће и летеће ћилиме на више разбоја истовремено. Пише афоризме, песме, приче… И врло је активна у књижевним круговима. Пошто овај приказ завршавам 8. марта, желим јој пријатан празник и да јој и сви остали дани у години буду као лепи сни.
