(Грујо Леро: АФОРИЗНИЦА, Антологија афоризама, Мисија д.о.о Брчко, 2026.)
У првим годинама трећег миленија (2004) познати пјесник и афорист Грујо Леро организирао је у Бијељини Фестивал хумора и афоризма. Била је то прва манифестација те врсте књижевног стваралаштва у Босни и Херцеговини, која је захваљујући вриједном и упорном организатору, опстала да данас. Фестивал се одржава почетком мјесеца априла/травња у знак обиљежавања дана шале и доласка прољећа у наше крајеве.
За сваки фестивал у посљедњих десетак година Грујо Леро је приредио зборник радова свих учесника из претходне године у коме је презентирао њихово прозно и поетско стваралаштво. Сваки учесник представљен је са по двадесетак афоризама и понеком пјесмом, уз краћу биографију, тако да се добила позамашна галерија писаца од неколико десетака имена из држава насталих на просторима бивше Југославије.
Најновији антологијска збирка афоризама под насловом Афоризница објављена је и представљена на 23. Фестивалу хумора и сатире. У њој је заступљено 80 аутора и ауторица који су судјеловали на свим досадашњим сусретима. Дио њих је наступио на већини фестивала, а они млађих годишта долазили су у Бијељину у посљедњих неколико година. Свакоме од њих приређивач је осигурао једну до двије странице на којима се налазе њихови најбољи афоризми и мудре мисли, водећи рачуна о томе да они буду везани уз различита подручја индивидуалног и друштвеног живота. Тако је овај антологијски зборник добио широку палету мисаоних изричаја афориста и записивача кратких мисли из Босне и Херцеговине, Црне Горе, Хрватске, Македоније, Словеније и Србије. Међу њима је и гост из Румуније, Горан Мракић, иначе познати афорист и књижевник.
У завршном дијелу зборника приређивач је дио простора издвојио за презентацију антологије хрватских афориста коју је припремио Младен Вуковић, а која је објављена прије више година на румуњском језику у граду Петрошани. Ту су уврштени афоризми 33 аутора и ауторице међу којима је њих десетак из Босне и Херцеговине. На тај начин је омогућено ближе упознавање хрватског афористичког стваралаштва које у посљедње вријеме доживљава све ширу афирмацију на просторима бивше државе и шире. Тим чином Грујо Леро је потврдио отвореност босанскохерцеговачких афориста и антологичара за сурадњу са писцима из сусједних држава која је, због ратних сукоба, била у застоју од почетка па до краја деведесетих година прошлога стољећа.
При избору радова приређивач је у први план ставио естетске критерије и тематску актуалност афоризама, водећи рачуна да сваки аутор и ауторица унесу у књигу макар мали дио духа простора, језика и времена у којима живе и стварају. Види се то најбоље из афоризма које цитирам уз имена њихових писаца. Преносим их азбучним редом како су поредани на страницама зборника:
„Газда плаћа раднике по сату, само што му сат касни по неколико мјесеци.“ (Исмет Алијагић); „Србија је много лепа земља. Који год део да узмете нећете се покајати.“ (Александар Баљак); „Ма, какав подмладак странке. То се некада звала малољетничка деликвенција.“ (Миладин Берић); „Уздали смо се у се и у своје кљусе. И на крају испали коњи.“ (Недиљко Блажић); „Научио сам сина да избјегава домаће банке. Иначе је био кренуо мојим каматним стопама.“ (Бојан Богдановић); „Отишла је трбухом за крухом, а вратила се с трбухом до зуба.“ (Небојша Боровина); „Када се у парламенту спомене реч ‘ђубре’, сви се јаве за реплику.“ (Јасмина Буква) ; „Србија је земља благостања. Благо оном ко је у стању да преживи.“ (Павица Вељовић); „Мене су још у школи припремали за ово. Морао сам ‘Пакао’ да знам напамет.“ (Владислав Влаховић); „И ми имамо оружје за масовно уништење. Зове се пензија.“ (Живко Вујић); „Држите лопова. Требаће нам за састав владе.“ (Раде Ђерговић); „Умро је природном смрћу. Од глади.“ (Слободан Живановић); „Да је имао нашу пензију, и Адам би носио смоквин лист.“ (Саво Илић); „Не волим кад на Балкану проговори оружје. Разговору никад краја.“ (Раде Јовановић): „Сложна браћа кућу граде, а несложна Босну и Херцеговину.“ (Момчило Копривица); „Срце је најбољи човјеков пријатељ. Само га једном у животу изда.“ (Грујо Леро); „Кажу да у рају нема секса. Онда нема ни раја.“ (Жељко Марковић); „Кад су се тата и мама венчали, ја сам био на путу.“ (Митар Митровић); „За љубав је потребно двоје. Ево мене и колеге мога.“ (Јово Николић); „Демократија је код нас далеко одмакла. Нема је на видику.“ (Вељко Рајковић): „Никада нећемо доживети стоту. Стално се враћамо у деведесете.“ (Марина Раичевић); „Мртва уста не говоре. Али могу да гласају.“ (Деана Саиловић): „Те вечери сам био пијан као мајка. Послије девет мјесеци постао сам отац.“ (Томислав Супек); „Кров нам прокишњава због оних којима капље са свих страна,“ (Васил Толевски); „Добар комад прије ћеш видјети на улици него у позоришту.“ (Станислав Томић); „Лијепа наша, све је њихово.“ (Абдурахман Халиловић – Ахил); „Ни Америка није у Европској унији, па шта јој фали.“ (Александар Чотрић).
Преписивање афоризама мало се одужило због њихове изузетне вриједности, па молим све цијењене ауторе које нисам цитирао да ми не замјере. Читаоци ће их сигурно препознати на обострано задовољство. И списатељско, и читалачко. Лијепо је открити нешто што је квалитетно, јер се човјек тада осјећа као проналазач.
На крају треба истаћи да је приређивача допунио, али и појачао рецензент и писац поговора Ненад Тадић који је у завршној писаној ријечи уврстио још педесетак сјајних афоризама не наводећи имена њихових аутора да их не би понављао. Читачима је ионако важнији афоризам јер се њему смију а не аутору, јер је аутор озбиљна особа која записује мудре и ведре мисли.
