Витомир Теофиловић
Љиљана Крстић, Оптичка варка, Алма, Београд, 2025.
Већ осам деценија живимо у парадигми растојања између речи и дела, између политичких прокламација и стварног стања. То растојање се наизменично смањивало и повећавало. У протеклој деценији достигло је кулминацију, а власт га никад није жешће порицала. Штавише, тврди да нас је увела у златно доба – свакодневни напредак у сваком погледу. Љиљанини афоризми осветљавају и оспоравају ту утопијску самоилузију.
Афоризми су груписани по почетном слову, што значи да се ауторка одрекла композиције као тактичког средства за придобијање наклоности читалаца – тематског распореда и стављања у први план горућих тема. У овој композицији сваки афоризам говори сам за себе, без озрачја суседних афоризама и тематског миљеа; сваки је свет за себе, микрокосмос, свет у капи росе, како је овај жанр назвао Мартин Кесел.
Иако је по образовању правник, Љиљана је по вокацији писац – пише песме, бајке, приче за децу, хаику поезију, афоризме… Написала је читаву библиотеку – двадесетак књига. Ово јој је трећа збирка афоризама. И у њој се преплићу сатирична оштрина и песничка осећајност.
Критика друштвеног стања почиње већ у првом одељку, афоризмима груписаним под словом а. Политизација друштва достигла је зенит, а зенит тежи да се овековечи. Другим речима, у аутопројекцији власти зенит се перципира као досезање идеалног стања, а та перцепција има као последицу друштвени застој, губитак динамике, нехај према роковима. Не случајно први афоризам ове збирке гласи: Администрација је кочењем, услед инерције, пробила све рокове.
У друштву не постоји застој – застој је само блажи назив назадовања.
У недугом времену, јер живимо у добу све бржег ритма, тонемо у све дубљу беду. Љиљанина хипербола опасно се приближила констатацији: Босоноги ходамо по ивици жилета.
Фолклорни топоси наше традиционалне неслоге преблаги су да опишу актуелно стање. Некад су наши расколи имали бар видљиве разлоге, какву-такву везу са егзистенцијалним питањима; данашњи расколи спали су на ирационалне политичке зађевице: Брат је на брата ишао због међе. Данас Србин на Србина иде због партије. Политизација друштва досегла је поразне размере, идолопоклонство, чак и губитак ја-ства: Кажи ми ко ти је лидер, па ћу ти рећи ко си. Губитак ја-ства није појединачан случај, наш јад је трајно стање, сизифовска судбина читавог народа: Камен око врата, то је српски инат.
Друштво нам је одувек подељено на горњу и доњу зону, али та подела је тек у нашем времену доведена до апсурда: Ако сте члан странке, нећете као странка чекати пред шалтерима. Љиљана жигоше осионост и бахатост политичара – они чак и не говоре језиком нас, својих поданика – имају свој новокомпоновани нобл језик: Псовка преко псовке, то је неписани политички речник. Међу појмовима негативне конотације посебно место припада мраку – заједничком именитељу и миљеу свих негативума. Махом се спецификује густоћом таме или придевима те значењске гаме – ево бисера духа који нам на оригиналан начин дочарава морални суноврат у кризном времену: У овом мраку многи људи постали су сенке. Идиом постати сенка у мраку је надреална слика, рађање таме у тами, и у исто време виспрена опсервација о судбоносном дејству миљеа.
Збирка афоризама пред нама је поетско-мисаони мозаик у знаку тематске разноврсности, маштовитих паралела и аналогија, са хумором у распону од благе ироније до сарказма и микро нарација са драмским набојем. Ево једне маштовите аналогије, значењској сродности крајње разнородних топоса као што су беспуће и џеп: Беспуће којим идемо познајемо као сопствени џеп. Ево и паралеле која нам двоструким – дословним и преносним значењем идиома огрејало нас сунце – предочава друштвено стање као горе од пустиње: Као да смо у пустињи, само нас не греје сунце. Близу смо ништавила, што нам песникиња казује персонификацијом појма ништа – толико смо пали да смо постали објект најнижег ранга, објект ничега: Ништа нас воли и зато га имамо тако дуго. Но, не смемо губити наду: Постигли смо равнотежу. Изгубили смо илузије, а нашли безнађе.
Постоји ли излаз из наше пустиње? Постоји, и то нашки, као реплика на инат који спроводимо једни према другима. Где нема друштвене регулативе, спас су личне везе и међусобна помоћ: На нашој јавној сцени је обрни-окрени. Ја теби, ти мени. То је далеко од излаза, само сламка међу вихорове, али и минимална солидарност је зрак оптимизма: Није нам свануло, али се чују први петли. Из неких афоризама зрачи јачи оптимизам, али са драмским набојем: Предизборне бајке преобразиле су се у драме на улици. А уличне драме лако прерасту у представе са певањем и пуцањем. Ево ефектног сучељавања неологизма који наговештава неизвесну будућност и древног фолклорног топоса који означава крај: Уличне пиштаљке су увертира за лабудову песму. Нада је још већа ако се ослања на чуда, а чуда су чести мотиви нашег фолклора: У овој све мањој земљи догађају се све већа чуда. Да ли једно велико чудо, политичку прекретницу, унутарпартијску трансформацију оптимизма у песимизам и тугу, као прелазно стање у нову наду и нови активизам, наговештава афоризам у духу параболе: Чујете ли плач после партијског скупа? Рида умлаћена празна слама.
* * *
Љиљана ставља под лупу и списатељску браншу. Ево статуса сатиричара у друштву, који сублимира однос друштва према култури у целини: Мршав је као пас, живи од сатире. Но, маргиналан статус у друштву није довољан, чак није никакав разлог да се сатиричар одрекне свог пера и прихвати неког другог посла: Сатиричару је сатиру записати исто што и дисати. Овај афоепиграм – књижевна минијатура која је по форми епиграм, а по значењу афоризам – није једини у књизи; песникиња га обилато инвентивно користи. Ево афоепиграма који спаја античку митологију и нашу стварност: Тантале, дај руку! Не знаш ти нашу муку.
Природно је да је цитатност чест стилски поступак у Љиљаниној књижевној радионици. Она је махом дискретна, ослоњена на усмену народну баштину – фолклорни обрасци, топоси и идиоми уграђени су у многе њене афоризме. Неке од њих смо овлаш дотакли. Ево још неких бисера духа у том знаку: Док они краду на све стране, ми крадемо богу дане. / Дали су себи право да ведре и облаче, али само облаче. Поентирајмо овај сет афоризмом који на суптилан начин ставља у питање оптимистичку илузију да нам свима следи рај: Живот је само одскочна даска за рај, или пакао. Једна запета је довољна да нам сигнализира да одлазак са овог света није идиличан већ највећа неизвесност коју можемо да замислимо.
* * *
Након збирки афоризама Кукољ у вази (2022) и Заокрет на жици (2023), Љиљана Крстић је саткала збирку која је пред нама. Као што видимо из година издања ових књига, списатељица није журила са објављивањем афоризама иако их, уз песме и приче, пише већ низ година. Чекала је да их овери личним искуством. Можда би још чекала да друштвене прилике последњих година нису вапиле за агилнијим ангажманом критичара актуелне политике, а афоризам је најефикаснија вербална муниција – српска борилачка вештина, како ју је назвао Миша Војисављевић.
Попут претходних збирки, и ову одликују сатирична жестина и отмен стил, тематска разноврсност и раскошан хумор. Но, нова збирка је за читаву октаву вишег тоналитета, вероватно зато што у Србији прилике су таке, како би то рекао наш чувени комедиограф Бранислав Нушић.
ИЗАБРАНИ АФОРИЗМИ
- Афоризам је реченица везана у чвор.
- Будућност ће нам судити у одсуству.
- Док је био мали, чувала га је дадиља. Сад га чува фотеља.
- Вођи је крај владавине кад га неписмени прочитају.
- Због пијаних од власти народ се тетура.
- Једни имају птичје млеко, а други лете од контејнера до контејнера.
- Политичке камелеоне ваља послати на рад у каменолом.
- Политички противници могу се блатити, млатити или потплатити.
- За размену аргумената изабрали су најјаче палице.
- Посвађали смо се с целим светом, а помирили са судбином.
- Минут по минут ћутања и ускоро неће имати ко да устане.
- Свашта се догађа преко ноћи. Неко преко ноћи докторира.
- Купљене дипломе су лепљиве. Лепе се за фотеље.
- Мачка има девет живота, а вешт политичар девет мандата.
- Српски патриотски скуп завршен је шведским столом.
- Трошимо будућност да бисмо живели од данас до сутра.
- Много трошимо унапред. То је доказ да смо напредни.
- Као да смо у пустињи, само нас не греје сунце.
- Ништа нас воли и зато га имамо толико дуго.
- Камен око врата, то је српски накит.
- Уличне пиштаљке су увертира за лабудову песму.
- Кад народу дође до грла, вода се пење уз трон.
- Кад је видео запаљене масе, господар се смрзао.
- Цар је го, али то је државна тајна.
- Само мудар искорак може нас извести из овог ћорсокака.
