Vitomir Teofilović
Nada Karadžić, Dijalog s mozgom, ASoglas d.o.o. Zvornik, 2025.
Knjiga je dobila nagradu „Rade Jovanović“ kao najbolja zbirka aforizama 2025. g.
I nova zbirka aforizama Nade Karadžić, iako je tematski vrlo razuđena poput prethodne dve – Dokazano nedokazana i Nadaforizmi – prevashodno je u znaku satire. Ovaj kontinuitet teme i motiva nije slučajan – već poodavno u Srbiji prilike su take, rekao bi Nušić.
Ko je čitao Nadine pesme a nije aforizme verovatno pretpostavlja da su njeni aforizmi u znaku lirske refleksije a ne u znaku kritičke oštrine koja odlikuje satiričare muškog roda. No, ni Nada, poput svojih prethodnica Vaske Jukić Marjanović i Vesne Denčić, nije nimalo nežna prema političarima kao krojačima našeg poraznog društvenog stanja. Naprotiv, spada među najžešće kritičare aktuelnog režima.
Već na samom početku knjige čeka nas aforizam koji, sugestivnim sučeljavanjem srpske i turske reči istog značenja, baca žestoku sumnju na naš birački proces: Glasamo, a od glasa ni abera. I naredna dva su kritika bez pardona. Prvi od njih optužuje vlast kroz sučeljavanje dve folklorne sintagme. Pada u oči da je imenica vlast u ovom sumornom aforizmu upotrebljena u jednini a ne u množini, što nam sugeriše da je vlast koncentrisana u samom vrhu državnog aparata i nagoveštava autokratski oblik vladavine: Narod je vlasti dao odrešene ruke, a ona mu je stavila omču oko vrata.
Sud treba da obezbeđuje pravdu za sve, prevashodno da štiti takozvane male ljude, obične građane, narod. Sud bi to i činio kad bi smeo, što nam efektno otkriva satiričarka asocijacijom po zvučnosti oblikom sličnih a značenjem bitno drukčijih značenja. Poraznu poruku o uškopljenom sudstvu za nijansu ublažava stil, sročena je kao stih sa unutarnjom rimom: Sud bi sudio kad bi se usudio.
Pravosuđe se kao institucija tematizuje u nizu aforizama. Dijagnoza sudstva je zabrinjavajuća. Duhovito preplitanje medicinskih i pravnih kategorija ublažava gorčinu dijagnoze: Sudstvo nam je bolesno. Mora da uzme pravni lek.
U mitu i korupciji stigli smo do dna. Izgubila se i nekadašnja glazura, otmena maska. Kršenje zakona je ogoljeno i proželo je društvo i uzduž i popreko. To nam Nada predočava folklornim toposom privilegovanog statusa protežiranja, namirenjem interesa viših društvenih slojeva na račun naroda: Nema više serdara ni vojvoda. Ostalo je: ja tebi ti meni.
Dobra politika, umna i savesna vlast, radi u interesu celog društva – loša politika privatizuje državu, posvećena je svom uskom interesu, prisvajanju društvene imovine. A što je vlast gramzivija, mora da bude ideološki lukavija, da populizmom obuhvati sve pore društva, da uđe zarad uspešnije manipulacije i kontrole u svaku kuću. No kad vlast pretera, kad jedno govori a suprotno radi, to narod prepozna i počinje otpor, A pošto institucije ne rade, protest se jedino može izraziti na ulici. Sve to sažima Nadin aforizam: Politika nam se uselila u kuću i tera nas na ulicu.
Nada je majstor u igri reči i asocijacija. Ponekad je dovoljno jedno slovo da demaskira neki fenomen. Evo efektne nove sintagme nastale korekcijom stare jednim slovom: Vlastificirane diplome. U knjizi je čitav niz tih minijaturnih zahvata.
Mozak je i doslovno i kao metafora u samoj žiži Nadine pažnje. Zgranuta je našim političkim slepilom, ni daltonizam ne dosežemo svojim vidom i umom. To nam efektno predočava analogijom između društva kao zbira svih građana i anatomije čoveka: Naše biračko telo nema mozak.
Mitologija je još uvek živo prisutna u našoj svesti, ali ne kao kulturološka priča o prošlosti već kao naš današnji ideološki i vrednosni orijentir. Mi ne živimo u svom vremenu, kao građani uređenih država: Mi ne živimo od danas do sutra. Mi živimo od juče. Izgubili smo kompas svoga vremena, a bahati i gramzivi moćnici koriste našu zbunjenost i izgubljenost: Živimo u vremenu u kome ljudi bez mozga odlučuju ko će ostati bez glave. Razuman čovek, a takvih je u kontrolisanom društvu malo, rekao bi: Glas razuma nam je van pameti. Doista, glas razuma je vrlo redak u našem društvu, a još tužnije je što ga nema ni na vidiku. Nada nam to efektno predočava kontrastom folklornih toposa – toposom koji ovaploćuje racionalan odnos, trenutak trezvenosti, naspram toposa rekla-kazala: Od glasa razuma nema ni abera.
Vlastodršci znaju da bi slobodna štampa imala emancipatorski učinak, da bi osvešćivala građane i pospešivala njihovu slobodu odlučivanja, da bi se odupirala njihovoj samovolji i zato drže medije na uzdi: Ne brinite za slobodu medija. Sve je pod kontrolom. Citirani aforizam je obrazac najkraće književne forme kao unutarnjeg paradoksa: prva rečenica afirmiše slobodu i obznanjuje rešenost da se to društveno dobro brani; druga rečenica opovrgava prvu – nema i neće biti slobode. To je podrška autokratskom režimu. A naoko reč sloboda ostaje u pozitivnoj konotaciji i u izvornoj i u populističkoj, manipulativnoj verziji.
Otuđena vlast često retorski, u manipulativne svrhe, koristi i krilatice iz oblasti kulture i umetnosti jer gode našem uhu i estetskom osećaju. To je slučaj sa Ršumovićevim čuvenim stihom-krilaticom. Nada je zloupotrebu, manipulativnu upotrebu te krilatice, kaznila ženskim oruđem, šminkom. Imenicu je pretvorila u glagol: Domovina se brani lepotom. Zato nam šminkaju stvarnost.
U našem jeziku prefiksi i sufiksi su magični gradivni elementi. Evo jednog bisera duha sazdanom na različitim prefiksima glagola platiti. Nada iz ugla morala izlaže ruglu nečasnu konjunkturu, korišćenje nevolje drugih. Takvi tipovi obično su dobro plaćeni za svoje nečasne rabote, ali i da su malo plaćeni, previše su plaćeni: Potplaćeni su preplaćeni.
Tužno je da tolike gluposti pravi najpametniji narod na svetu. Evo čeonog sudara našeg mitskog narcizma sa našom realnom boljkom – alkoholizmom: Popili smo svu pamet ovoga sveta. Nikako da se otreznimo. Pred nam je suptilna ironija – pijanstvo u rasponu od doslovnog značenja do stanja samoobožavanja.
Evo još jedne suptilne upotrebe prefiksa, značenjskog zaokreta za 180 stepeni. Svi znamo da policija postupa po naređenju, ali poznata nam je i policijska samovolja. Taj radikalni zaokret smisla Nada nam je predočila prefiksima: Policija je prestupila po naređenju.
Mi pravimo toliko grešaka i gluposti da ponekad samima sebi izgledamo kao preispoljne budale. Folklorni topos za činjenje teških gluposti je pasti s kruške. To gradskoj deci koja retko izlaze iz urbane sredine u seosku moramo objasniti – kruška je najkrtije drvo, lako se slomi i debela grana kad na nju stanemo. Evo kako je Nada sučelila taj topos nesmotrenosti sa toposom proročanstva srpske budućnosti: Srbi nisu spali s kruške da bi stali pod jednu šljivu.
Izbori su farsa u hibridnom društvu, pogotovu ako ubrzano prelazi u autokratiju. Naša spisateljica postiže satirični efekat koristeći širinu sintagme težak izbor.Izvorno označava izbornu scenu sa više dobrih kandidata, pa iznevereno polje očekivanja proizvodi ironiju koja prelazi u sarkazam: Imamo težak izbor. Biramo jednoga.
Kad država dospe u stanje da narod nema izbora, smišlja palijativna sredstva da narodu zamaže oči, da mu predoči Potemkinova sela kao prava, čak uzorna, i obilato mu daje bajkolika obećanja. Ukratko: Vlast peva uspavanke da se narod ne probudi.
Iako patriota od glave do pete, Nada nije dozvolila da joj politika okupira svu znatiželju, ni po čemu ne zaslužuje da bude samo zoon politikon. Žensko biće mora da misli i na ljubav – u krajnjoj liniji i ljubav je patriotska dužnost.
Jedna od velikih zagonetki prirode je zašto žene, kao slabiji i nežniji pol, žive znatno duže od muškaraca, koji su po definiciji jači pol. To je, po Nadi, laka zagonetka – tajna je u nedostižnoj prednosti žena prema muškarcima u glavnom elementu, a to je – pričljivost: Žene duže žive. Zapričaju se, pa zaborave da umru.
Mada muškarci najviše uživaju kraj nagih žena, ženama su odeća i obuća mnogo važnije nego muškarcima. Zato ne iznenađuje čudna činjenica: Žena ne može imati višak cipela.
Ženska linija starija je i važnija i od partijske. Zato nas ženska linija mami, a partijska plaši. No, za žensku liniju vaga je đavolja rabota, čak i ako je poklon od nekog dragog: Dobila sam vagu koja govori. Bolje bi joj bilo da ćuti. A pošto je vaga katkad rečitija i drskija i od svoje gazdarice, mora da se žestoko kazni, pogotovu kad je žena u raskoraku između dva zahtevna motiva: biti zgodan i gladan ili uživati u iću i piću. A kako kuvarica da odoli svojim omiljenim specijalitetima: Bacila sam vagu. Bolje vagu nego kašiku.
Žena je slabiji pol, ali može da napravi i rat i mir: Žena je u stanju da od igle napravi lokomotivu. Fali joj para.
Žena nikad nije stara, ali tokom decenija seks joj postane misaona imenica. Taj prelaz može biti fatalan: Kad ti seks postane misaona imenica, već je uskočila zamenica.
Nada je otkrila jednu od najvećih muško-ženskih tajni: Zašto muškarci vole tuđe žene. Zato što ih ne moraju voditi kući.
* * *
Nada Karadžić tka i ležeće i leteće ćilime na više razboja istovremeno. Piše aforizme, pesme, priče… I vrlo je aktivna u književnim krugovima. Pošto ovaj prikaz završavam 8. marta, želim joj prijatan praznik i da joj i svi ostali dani u godini budu kao lepi sni.
