Stanislav Ježi Lec – aforističar koji nije rekao poslednju reč
Šezdeset godina posle smrti, ime Stanislava Ježi Leca i dalje zauzima posebno mesto u evropskoj književnosti. Malo je pisaca čije su misli preživele političke sisteme, ideologije i epohe tako ubedljivo kao njegove. Lec je umro 7. maja 1966. godine u Varšavi, ali njegovi aforizmi i danas kruže svetom, citirani u štampi, na društvenim mrežama, u knjigama i svakodnevnim razgovorima.
Rođen 1909. godine u Lavovu, tadašnjem delu Austrougarske monarhije, Lec je bio pesnik, satiričar, novinar i diplomata. Kao Jevrejin, preživeo je nacistički progon i logore tokom Drugog svetskog rata. Iskustvo totalitarizma, rata i ljudske neslobode duboko je obeležilo njegovo stvaralaštvo. Upravo zato njegovi aforizmi nisu puka duhovitost, već sažete filozofske i političke opservacije o čoveku, vlasti, slobodi i istoriji.
Njegovo najpoznatije delo, zbirka aforizama „Neočešljane misli“, postalo je jedna od najuticajnijih knjiga ovog žanra u dvadesetom veku. Lec je pokazao da aforizam može biti istovremeno vrhunska književnost, filozofija i oštra politička kritika. Misli ovog pisca često deluju kao paradoksi, ali iza njih stoji duboko iskustvo čoveka koji je uživo video kako ideali postaju instrumenti nasilja.
Neki od Lecovih aforizama danas zvuče gotovo proročki:
- „I policijska palica može biti putokaz.“
- „Kritika državnih organa obično ima odraza na organe kritičara.“
- „Prozor u svet može se pokriti i novinama.“
- „Sanjao sam stvarnost. S kakvim olakšanjem sam se probudio.”
- „Skratili su ga za misao.”
- „Sloboda se ne može simulirati.“
U nekadašnjoj Jugoslaviji bio je među najprevođenijim i najčitanijim aforističarima. Njegove knjige objavljivane su u velikim tiražima, a brojni aforizmi ulazili su u antologije i periodiku. Za mnoge domaće autore bio je svojevrsni učitelj. Lecov uticaj može se jasno prepoznati kod više generacija jugoslovenskih i srpskih aforističara – od pionira savremenog aforizma (D. Radović, G. Krklec, Ž. Petan, V. Bulatović Vib, B. Crnčević, V. Teofilović, M. Vitezović…), do autora koji su stvarali krajem 20. i početkom 21. veka (Z. T. Popović, Đ. Otašević, S. Simić, B. Ljubenović, N. Nestorović…). Nije preterano reći da je slavni Poljak pomogao da aforizam na našim prostorima postane jedna od najrazvijenijih književnih formi.
Ono što ga razlikuje od mnogih sledbenika jeste činjenica da je bio više od satiričara trenutka. Njegove oštrice nisu vezane samo za određeni politički sistem ili epohu. One gađaju trajne ljudske slabosti: sujetu, dogmatizam, zloupotrebu moći, strah i konformizam. Zbog toga i danas zvuče jednako kritički i savremeno.
U Poljskoj, Lec ostaje klasik nacionalne književnosti i nezaobilazna figura evropske kulture, čije se knjige i dalje štampaju i proučavaju. U Srbiji njegovo ime danas, možda, nije prisutno u medijima u meri u kojoj je bilo sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, ali među aforističarima, književnim istoričarima i pasioniranim ljubiteljima satire on uživa gotovo kultni status.
Vreme je pokazalo da popularnost može da izbledi, da se književne mode menjaju i da mnogi nekada slavni pisci padaju u zaborav. Lec je, međutim, ostao prisutan upravo zato što nije pisao za svoje vreme, nego za sva vremena. Njegove „neočešljane misli“ i danas deluju sveže, britko i upozoravajuće.
Šezdeset godina posle odlaska, Stanislav Ježi Lec ostaje živi dokaz da nekoliko dobro odabranih reči može da traje duže i vredi više od čitavih biblioteka. Uostalom, to je bio i njegov lični stvaralački kredo iskazan u jednoj rečenici: „Stvarajte večite aktuelnosti.“
Aleksandar ČOTRIĆ
