Дарко Жигровић: ПАДАЊЕ С МАРСА, Студио Модерна , Загреб, 2025.
Афорист Дарко Жигровић крупним је корацима ступио на афористичку сцену и ту намјерава остати до краја свога стваралачког пута. На такав закључак упућују четири објављене збирке афоризама у посљедњих неколико година. Како се афористичка зрелост постиже и учвршћује у средњим годинама кроз које пролази, за очекивати је да ће његов радишни карактер и упорност доћи до још већег изражаја у времену које је пред нама.
Од кад је постао чланом Удруге хрватских афориста и хумориста Жигровић је започео низати књижевне наслове, освајати награде на међународним натјечајима и својим радовима пунити странице зборника, антологија те регионалних интернетских и тисканих листова и часописа. Мало је аутора којима је то пошло за руком у релативно кратком временском периоду. Али континуирана стваралачка активност и интензивно дружење с познатим писцима и њиховим дјелима довели су га у ред успјешних и признатих афориста у регији и шире.
У вријеме америчких припрема за поновни одлазак на Мјесец и Маскових сањарења о посјети Марсу, Дарко је симулирао Падање с Марса. Такав је, наиме, наслов његове четврте збирке афоризама којом је најавио своје присуство на овом дијелу нашега планета. Нова збирка потврдила је његов ауторски напредак на свим подручјима афористичког дјеловања. Осим што је ушла у најужи круг за књигу године УХАХ-а, представљена је на интернетским страницама више портала у Хрватској, Босни и Херцеговини, Србији и шире. За доброг и доказаног аутора сва врата су широм отворена и они кроз њих може у свако вријеме ући са својим радовима.
Афорист Дарко Жигровић не пише пуно о глобалним свјетским темама и проблемима. Његов стваралачки поглед окренут је стварима и појавама из живота који се одвија свуда око нас. Из њега он извлачи ситне детаље, које промишља и претвара у ведре и надахнуте афоризме, изреке, мудре мисли, а рјеђе и у епиграме. Ево како они изгледају у његовој обради и накнадној доради: Вијест су објавили на радију, јер је била лоша и ружна за гледање; Закон корупције важнији је од закона гравитације. Ако не даш – падаш; И шупаљ џеп је дубок џеп; Живо блато је љековито: једном уђеш, и излијечен си заувијек; Данас јахаћи апокалипсе имају на располагању цијели ергелу; Кад сељак нема излаза, иде на гранични пријелаз: Наше величине гледамо на малим екранима; Невјерник се сјети Бога једино у псовкама; Кад вода дође до грла касно је писати управи; Уложио сам жалбу, то је било моје капитално улагање; Припремили смо терен за све који падају с Марса.
Живимо у времену ратова и немира које потпирује народ, а распаљују друштвене елите иводећи државни политичари. У таквој констелацији односа тешко је рећи јесу ли за све што седогађа одговорнији они који су изабрани да воде државу, или они који су их на одговорна мјеста изабрали. Но, може се без двојбе устврдити да слијепога вођу могу бирати само слијепци који не мисле добро ни себи ни њему. А пуно је таквих примјера, од највећих и најразвијенијих држава до најмањих заосталих државица које без туђе потпоре и помоћи не могу опстати. Афорист о таквим вођама, коловођама и волођама не троши пуно ријечи. Описује их у једној краткој и јасној реченици: Некоме и ратна сјекира падне у мед; Већина грађана је лојална. Мањина се омастила; Не дирајте му круну, могли бисте се набости на трн; Мислио је да има петљу да размрси гордијски чвор; Храна је првокласна, али за највишу класу; И државни апарати могу бити с творничком грешком; У Еуропу извозимо радну снагу, а увозимо потицаје; Непријатељ ме разочарао. Никако да први нападне; Паравојне формације раде за добре паре; Народ је блијед, јер живи у сјени великих вођа.
Нема теме из које се не може исклесати, истесати или исковати један и више афоризама. Довољно је само да дође у мисли, или да је дотакне поглед или додир. Од ње одједном израсте биљка плићег или дубљег коријена. За њезин опстанак, умјесто зрака и воде, требају перо и папир или било које друго средство за писање. Ако га нема биљка се једнаком брзином осуши и нестане као да је никада није било. Радње прича и романа због своје дужине могу се дуго памтити, али афоризам, епиграм и пјесма морају бити записани у тренуцима кад настају, јер брзо ишчезну пред налетом других мисли и тема. Слично је и са кретањем у времену и простору. Док сам ишао линијом мањега отпора, знао сам се спотакнути. Признаје то писац и наставља у исто смјеру … Није моја памет као вол, па да пасе у купусу; Наш праг сиромаштва на чврстим је темељима; Најприје су ме мјеркали оком, а онда узели на зуб; Неке шале ти сједну, а неке присједну; Како гласам, тако се и потписујем: кружић – крижић; Код нас се и јавна мишљења приватизирају; Бит ће боље, долазе лакша бремена.
Слово по слово и настане ријеч. Ријеч по ријеч и тако се из мисли роди афоризам. Дође на свијет као новорођенче које највише сличи самоме себи. Буде понекад слично и некој другој дјеци, односно афоризму, али с временом како све стари, и њега нападну године и боре па поживи онолико колико доживи збирка у коју је записан. Понадајмо се да ће афористичке принове Дарка Жигровића које су у ову збирку пале с Марса доживјети вријеме кад ће се на њега, поново вратити у пратњи људи неког новога долазећег времена.
