Милан Пантић: КЊИГА МОЈИХ РЕЦЕНЗЕНАТА
АСоглас, Зворник и Библиотека „17. септембар“, Мали Зворник, 2026. година
Књижевник Милан Пантић у посљедњих неколико година, пуним стваралачким капацитетом, посветио се писању афоризама и промоцији те врсте мисаоног и мудрословног изражавања. Након објављене прве збирке афоризама Знам за јадац 1994. године, у читалачки свијет одаслао је седам нових збирки: Ситно самљевено (2021); Сметнуто са ума (2022); На крај памети (2023); С врха језика (2023); Ма шта рече (2024); Смицалице (2024); Заврзламе (2025). Паралелно с њима припремио је и приредио двије заједничке зборничке књиге с насловима: Књига мојих пријатеља (2022) и Друга књига мојих пријатеља (2025). У први зборник уврстио је 53 аутора из неколико држава насталих распадом бивше Југославије, а у други 116 аутора из осам земаља с подручја Балкана. Други зборник по свему је мала антологија одабраних аутора и њихових радова написаних посљедњих година.
Но, стваралачки и репродуктивни дух Милана Пантића није се зауставио на том добро трасираном афористичком путу, већ је наставио са изградњом инфраструктуре која му је појачала унутарњи садржај и вањску естетику. Од вриједне рецензентске грађе, коју су о његовим књигама приредиле и срочиле бројне колеге и колегице по кратком, али оштром перу афористичком, исклесао је нову, оригиналну и чврсту кућу под насловом: Књига мојих рецензената, коју је објелоданио почетком 2026. године. У тој књизи потписана су имена и презимена 16 рецензената и рецензентица Пантићевих књига међу којима су: Витомир Теофиловић, Миладин Берић, Жељко Марковић, Милан Куриџа, Динко Османовић, Јане Атанасовски, Мирјана Ђапо, Милоје Вељовић, Пеко Лаличић, Марина Раичевић, Љупчо Сиљановски, Радмило Мићковић, Милко Стојковић и аутор овога приказа. Међу потписанима су и Милан Цвјетиновић и Милорад Ћосић Ћоса, који више нису међу нама, али су нам остала њихова вриједна дјела.
У рецензијама књига Милана Пантића рецензенти су изабрали и цитирали више од 300 његових понајбољих афоризама и ведрих мудрих мисли које потврђују стални напредак његовог стваралаштва. Свака нова књига донијела је на десетке антологијских афоризама који су, уз остале, објављивани у листовима, часописима и електронским медијима. Многи од њих заступљени су у бројним зборницима и антологијама које су приређене и објављене у балканским земљама и шире. Афорист Милан Пантић постао је свеприсутни аутор чије је дјело високо вредновано у стручним круговима, али и код све већег броја читалаца. То му је донијело и низ награда и признања која су учврстила његову високо рангирану позицију међу босанскохерцеговачким, српским, балканским па и европским афористима.
Књига мојих рецензената састоји се из два дијела који су тематски и садржајно повезани, и који се међусобно надопуњују. У првом дијелу су рецензије Миланових књига, а у другом су његове рецензије писане за књиге и о књигама других аутора. Пошто је први дио шири, садржајнији и за пишчево стваралаштво важнији од другог, из њега издвајам сет афоризама на које су рецензенти скренули посебну пажњу. То су, по мишљењу приказивача, ови афоризми: Пијем горку кафу. Шећер сам попио раније; Извођење комедије је било трагично; Они који ником не сметају, на погрешном су путу; Мало се чита. Не пише нам се добро; Они који су на добром гласу, нигдје се не чују; Испрали су ми мозак. Сад ми је савјест чиста; Дајем све од себе, тако храним свој его; Ми који се ништа не питамо, требамо да одговарамо; Клечање преносимо с кољена на кољено; Хероји рата треба да нас оставе на миру; Етничко чишћење? То је прљав посао; Режим!?! Једино је Андрић добио и на Мосту (Мост на Жепи) и на ћуприји (На Дрини ћуприја); Нађена је књига. Траже се читаоци!
Други дио књиге садржи рецензије које је Милан Пантић писао о рукописима књига и књигама других аутора. Највише тих рецензија односи се на збирке афоризама, а дио на књиге прозе. Међу збиркама афоризама су оне које су написали и објавили: Миле Зекић, Милан Куриџа, Златомир Алексић, Миладин Берић, Милко Стојковић, Милад Обреновић и Жељко Кнежевић. Већина од њих су афирмирани аутори који су добитници бројних националних и интернационалних награда и признања за афористичко стваралаштво. Из овог пописа види се ауторска узајамност у стварању књига, која је веома важна у данашње вријеме, јер појачава њихов квалитет стручним мишљењима и смањује коначну цијену објављивања књига.
На крају треба истакнути да да је Милан Пантић један од ријетких афориста на нашим просторима који је своју стваралачку продукцију надопунио и оплеменио стваралаштвом других аутора, сврставајући их у круг својих духовних пријатеља, иако многе од њих није у животу никада сусрео, нити ће му се за то пружити прилика. Живот је такав, рекао би наш народ: чупав је и длакав. А ја бих томе додао, да је ограничен у простору и времену.
И… нажалост, кратак!
