Станислав Јежи Лец – афористичар који није рекао последњу реч
Шездесет година после смрти, име Станислава Јежи Леца и даље заузима посебно место у европској књижевности. Мало је писаца чије су мисли преживеле политичке системе, идеологије и епохе тако убедљиво као његове. Лец је умро 7. маја 1966. године у Варшави, али његови афоризми и данас круже светом, цитирани у штампи, на друштвеним мрежама, у књигама и свакодневним разговорима.
Рођен 1909. године у Лавову, тадашњем делу Аустроугарске монархије, Лец је био песник, сатиричар, новинар и дипломата. Као Јеврејин, преживео је нацистички прогон и логоре током Другог светског рата. Искуство тоталитаризма, рата и људске неслободе дубоко је обележило његово стваралаштво. Управо зато његови афоризми нису пука духовитост, већ сажете филозофске и политичке опсервације о човеку, власти, слободи и историји.
Његово најпознатије дело, збирка афоризама „Неочешљане мисли“, постало је једна од најутицајнијих књига овог жанра у двадесетом веку. Лец је показао да афоризам може бити истовремено врхунска књижевност, филозофија и оштра политичка критика. Мисли овог писца често делују као парадокси, али иза њих стоји дубоко искуство човека који је уживо видео како идеали постају инструменти насиља.
Неки од Лецових афоризама данас звуче готово пророчки:
- „И полицијска палица може бити путоказ.“
- „Критика државних органа обично има одраза на органе критичара.“
- „Прозор у свет може се покрити и новинама.“
- „Сањао сам стварност. С каквим олакшањем сам се пробудио.”
- „Скратили су га за мисао.”
- „Слобода се не може симулирати.“
У некадашњој Југославији био је међу најпревођенијим и најчитанијим афористичарима. Његове књиге објављиване су у великим тиражима, а бројни афоризми улазили су у антологије и периодику. За многе домаће ауторе био је својеврсни учитељ. Лецов утицај може се јасно препознати код више генерација југословенских и српских афористичара – од пионира савременог афоризма (Д. Радовић, Г. Крклец, Ж. Петан, В. Булатовић Виб, Б. Црнчевић, В. Теофиловић, М. Витезовић…), до аутора који су стварали крајем 20. и почетком 21. века (З. Т. Поповић, Ђ. Оташевић, С. Симић, Б. Љубеновић, Н. Несторовић…). Није претерано рећи да је славни Пољак помогао да афоризам на нашим просторима постане једна од најразвијенијих књижевних форми.
Оно што га разликује од многих следбеника јесте чињеница да је био више од сатиричара тренутка. Његове оштрице нису везане само за одређени политички систем или епоху. Оне гађају трајне људске слабости: сујету, догматизам, злоупотребу моћи, страх и конформизам. Због тога и данас звуче једнако критички и савремено.
У Пољској, Лец остаје класик националне књижевности и незаобилазна фигура европске културе, чије се књиге и даље штампају и проучавају. У Србији његово име данас, можда, није присутно у медијима у мери у којој је било седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, али међу афористичарима, књижевним историчарима и пасионираним љубитељима сатире он ужива готово култни статус.
Време је показало да популарност може да избледи, да се књижевне моде мењају и да многи некада славни писци падају у заборав. Лец је, међутим, остао присутан управо зато што није писао за своје време, него за сва времена. Његове „неочешљане мисли“ и данас делују свеже, бритко и упозоравајуће.
Шездесет година после одласка, Станислав Јежи Лец остаје живи доказ да неколико добро одабраних речи може да траје дуже и вреди више од читавих библиотека. Уосталом, то је био и његов лични стваралачки кредо исказан у једној реченици: „Стварајте вечите актуелности.“
Александар ЧОТРИЋ
