Поводом 130 година од рођења Фаине Рањевске
Када се у културном контексту помене име Фаине Георгијевне Рањевске (1896–1984), прва асоцијација за милионе поштовалаца није само њена генијална глума на сценама Театра Мосовјета или у култним филмовима, већ управо њен бритки, често сурови, али увек лековити хумор. На прагу обележавања 130 година од њеног рођења, Рањевска заузима пиједестал једне од најзначајнијих фигура у историји руске и европске кратке форме. Њена огромна популарност у савременом добу, нарочито на интернету и друштвеним мрежама, сведочи о томе да су њена опажања надишла време и простор у којем су настала, поставши опште културно добро и део свакодневног говора.
Позиција жене која се у суморно и идеолошки строго совјетско време бавила сатиром и афористиком имала је посебну тежину. Афоризам је традиционално перципиран као домен мушке интелектуалне доминације, филозофске сувопарности или политичког ангажмана. Појава глумице која мисао сажима до савршенства, рушећи друштвене конвенције, била је чин истинске храбрости. Иако се на први поглед чини да ова делатност не кореспондира с глумом, она је заправо била њен логичан наставак. Рањевска је сценску експресију преточила у вербалну минијатуру, доказујући да је за добар афоризам, као и за добру улогу, кључан савршен тајминг и ослобађање од сваке сувишне речи.
Њена борба за еманципацију жене није се огледала у памфлетском феминизму, већ у брутално искреном демистификовању мушко-женских односа и патријархалних заблуда. Рањевска је жену поставила као интелектуално супериорно биће, користећи иронију као штит и оружје. У антологијском афоризму: „Жене су много паметније. Да ли сте икад чули да је нека жена изгубила главу само зато што неки мушкарац има лепе ноге?!“, она на духовит начин изврће традиционалне естетске и менталне улоге. Оштро и тачно деконструише мушке економске митове наводећи да је „мит да је женама важан само новац смислили су мушкарци који немају новца“. Њена борба је рефлектована кроз подсмех мушкој сујети („Ако жена говори мушкарцу да је најпаметнији, зна да другу такву будалу неће наћи“) и дубоко разумевање женске позиције у свету који вреднује само спољашност: „Зашто жене тако много времена и средстава посвећују свом спољашњем изгледу, а не развијању интелекта? Зато што је слепих мушкараца много мање него паметних“.
Рањевска не штеди ни друштво, ни старење, ни саму егзистенцију. Њене дефиниције живота су филозофски сурове, а опет лековите у својој огољености: „Живот је скок удаљ – из мајчиног стомака у гроб“ или „Живот – то је кратка шетња пред вечни сан“. Посебно су упечатљиви њени записи о самоћи и пролазности, где сарказам уступи место меланхолији: „Усамљеност – то је када немате коме да препричате сан“ и парадоксално духовита, а тужна конотација старости: „Још памтим пристојне људе… Боже, што сам стара!“. Она бескомпромисно дефинише и међуљудску завист у позоришном и ширем социјалном миљеу, истичући да је „успех – једини неопростиви грех према ближњима“.
Данас се у Русији Фаина Рањевска сматра апсолутним феноменом и непревазиђеном краљицом духа. Њени афоризми нису само предмет књижевних анализа, већ живи филозофски ситем који савремени човек користи да би преживео апсурде модерног доба. На глобалним мрежама она ужива статус култне фигуре чије мисли имају милионске прегледе и дељења.
Њена рецепција у Европи је изузетна, а велике заслуге за њену афирмацију на нашим просторима припадају управо домаћој сатиричној сцени. Чињеница да је оправдано уврштена у култну Антологију руског афоризма „Велико у малом“ и Панораму савременог афоризма у Европи „Баук афоризма кружи Европом“ сведочи о препознавању њеног вансеријског дара у Србији. Српска читалачка публика, традиционално наклоњена квалитетном сатиричном и парадоксалном духу, у Рањевској види сродну душу – мислиоца који је успео да кроз сузе донесе лековити смех, и да из усамљености и стега једне епохе породи слободну, вечну и непокориву реч.
Александар ЧОТРИЋ
