Избор афоризама о Србима у расејању: (позадина, узроци и последице)
Прометеј, Нови Сад, 2026.
Један од најбољих познавалаца афористике на нашим просторима и њен најпоузданији тумач јесте проф. др Драгољуб Б. Ђорђевић, професор социологије на Нишком универзитету, научник, истраживач, професор и педагог великих и широких интересовања, који у својим интердисциплинарним радовима радо и често користи афоризме. Чини то, било да их цитира ради илустрације својих поставки и закључака, било да их тумачи и објашњава научним поступком.
Као резултат Ђорђевићевог минуциозног проучавања феномена исељавања, миграција и дијаспоре, те, паралелно, најкраћег књижевног жанра, настала је ова изванредно поучна, интересантна, и вредна књига. Импресивно је колико је афоризама професор у дужем временском периоду прочитао, проучио, изабрао и тематски сврстао, да добије дело које има унутрашњу чврстину, иако је састављено од мноштва веома разноврсних микро делова. Урадио је то приређивач на начин на који нико пре њега није, јер је тематици приступио експертски, аналитички, с пуном одговорношћу и посвећеношћу. Довољно је само прочитати списак литературе коју је професор користио, те листу аутора чије се мисли у овом избору налазе, па закључити да је пред нама капитално дело у које је уложено велико знање, искуство, енергија, време, па и емоција.
Српски афористичари и њихове колеге на Балкану пишу о бројним темама, међу којима су најзаступљеније о странкама, изборима, власти, функционерима, корупцији, криминалу, медијима, Косову, Европи… Да се није појавила ова књига, не бих никада помислио да је толико много и толико добрих афоризама написано на тему дијаспоре и исељавања, јер сам сматрао да то није у фокусу наших афористичара. Наравно, ово питање је једно од најважнијих, јер у крајњем води оној суштинској дилеми: да ли ће нас и даље бити на овој територији, под овим именом и с овом историјском свешћу, или ћемо нестати, као што се у прошлости већ догодило бројним другим народима.
„Пун ми је кофер. Селим се.“
Овом кратком реченицом, која звучи као уздах, одлука, изговор и дијагноза у исти мах, почиње једна од најдубљих и најдуговечнијих српских прича: прича о одласку. Назив књиге описује и наш вековни замор. То је крик који не долази само из пртљага спакованог на брзину, већ из трпљења које је прешло сваку меру. А управо у тој мери, на граници трпљења и наде, афоризам постаје најтачније огледало једног друштва.
Ово је књига афоризама о дијаспори, миграцијама, илузијама и разочарањима, о Европској унији и Балкану, о свету који нас привлачи и одбија истовремено. А изнад свега – о намa самима, какви јесмо кад скупимо храброст да се погледамо у огледало.
Дело професора Ђорђевића сведочи о једној од најболнијих рана савремене Србије: одласку. Та рана није само статистика, мада и она забрињава – сваке године око петнаест хиљада грађана напусти своју земљу, често без намере да се икада врати. То је, пре свега, духовно и друштвено питање: шта остаје од земље када оду њени најмлађи, најхрабрији, најкреативнији? И како се та празнина може успешно разматрати, ако не и кроз афоризам – кратку форму која једино може издржати тежину туге и лакоћу подсмеха у истој реченици?
Зборник открива и једну важну социолошку чињеницу: дијаспора је данас најмногобројнија, најуспешнија и најраспрострањенија „српска провинција“. Она није више само економска категорија – она је културни, психолошки и идентитетски феномен. На простору од Беча до Чикага и од Малмеа до Сиднеја, Срби су саградили своје паралелне светове, где се лакше дише, али се често теже живи.
Афоризми у овој хуморној енциклопедији исељеништва приказују дијаспору као симболички мост: она је доказ да се сања амерички сан, али се човек буди када „петао са плота“ закукуриче. И у том хуморном, али болном раскораку између стварности и очекивања, сместила се сва наша емигрантска истина.
Приређивач је пуне три године сабирао мисли на ову тему. То нису само гласови афористичара – ту су и новинари, песници, мислиоци, научници, како из Србије, тако и из региона и света. На једном месту сабрани, они чине мапу великог кретања једног народа које траје више од једног века, а последњих деценија тај егзодус поприма драматичне размере. Социолошка анализа, историјски контекст и лична сведочанства сложили су се у ову панораму као у бревијар колективног искуства: понекад суровог, понекад духовитог, али увек истинитог.
Афоризам је непревазиђен у исказивању парадокса. То је једина књижевна врста у којој се човек може и насмејати и забавити, али и продубити мисли и освежити дух, за свега неколико секунди. Афоризам је жанр који највише личи на путовање: кратак, брз, муњевито прелази преко граница мисли. И као што су наше сеобе вековима трајале – од средњовековних избеглиштва, преко гастарбајтерских возова, до авиона нискотарифних компанија – тако и овде, у овој књизи, путује све: идеје, страхови, наде, горчина, иронија и црни хумор. Ништа не остаје на свом месту. Као ни ми.
Сваки од ових изабраних текстова, ма колико кратак, носи у себи читаву судбину. Кад Славица Агић каже: „Корење нам је овде. Цветови и плодови на Западу“, у тих неколико речи смештена је читава историја нашег народа, растрзаног између родне груде и новог живота у туђини. Да је слично и у суседној Хрватској, сведочи запис Иве Мије Андрића: „Исељавање младих трајат ће све док не остаре“. То је готово демографска формула претворена у шалу – шалу која више боли него што засмејава.
Слика домаће стварности у афоризмима је реалистична до бруталности: Србија је „на европском путу, зато нас газе“ (Милан Пантић), место одакле се највише одлази и најмање враћа. С обзиром на то како се одвија процес исељавања, Ивица Кесић забринуто примећује: „у земљи ће остати само кртице“. Тај цинизам није само сатирично виђење – то је социолошки импулс, огорчено сведочење о земљи која се празни, док се број функционера и даље мистериозно умножава.
Аутори у панорами сликају Европску унију као недостижну целину, политички „Кафкин замак“ у коме се непрестано трудимо да докажемо да смо достојни уласка. Али врата су увек негде даље, а услови увек мало строжи за нас него за друге и недостижнији данас него јуче. Европа је у афоризмима истовремено и матица и маћеха, и географија и фикција, и обећање просперитета и сећање на туђа разочарања. („И Европа нас посматра као небески народ. Зато је наш европски пут у облацима.“ Миладин Берић).
Србија је, наравно, стално „на прагу Европске уније“, али, како један афоризам каже, често „служи као отирач на том прагу“. Политичко одуговлачење, бирократски лавиринти и геополитичка преговарања претварају ЕУ у митску заједницу у коју смо „крeнули још јуче, али је тамо нисмо затекли“. У том зачараном простору сатира открива једну једноставну истину: некада мање боли одлука Европе, а више сопствено огледало.
Посебан шарм збирке лежи у афоризмима који приказују свет као позорницу апсурда: Европа које се плаши Русије, Русија која се плаши Европе, Америка која „замеси, Европа испече, Балкан прогута“, Кина која прави терене, ЕУ која плаћа играче, а Русија навија за нас. У неколико кратких реченица, аутори разоткривају све парадоксе међународних односа.
Србија је у тим афоризмима мали, али жилави статиста, некад комичан, некад трагичан, некад наиван, али увек опскрбљен духовитошћу која спасава ствар. Као да су, у свету који стално игра руски рулет, једино афористичари научили где је празна комора.
Александар Чотрић
