Izbor aforizama o Srbima u rasejanju: (pozadina, uzroci i posledice)
Prometej, Novi Sad, 2026.
Jedan od najboljih poznavalaca aforistike na našim prostorima i njen najpouzdaniji tumač jeste prof. dr Dragoljub B. Đorđević, profesor sociologije na Niškom univerzitetu, naučnik, istraživač, profesor i pedagog velikih i širokih interesovanja, koji u svojim interdisciplinarnim radovima rado i često koristi aforizme. Čini to, bilo da ih citira radi ilustracije svojih postavki i zaključaka, bilo da ih tumači i objašnjava naučnim postupkom.
Kao rezultat Đorđevićevog minucioznog proučavanja fenomena iseljavanja, migracija i dijaspore, te, paralelno, najkraćeg književnog žanra, nastala je ova izvanredno poučna, interesantna, i vredna knjiga. Impresivno je koliko je aforizama profesor u dužem vremenskom periodu pročitao, proučio, izabrao i tematski svrstao, da dobije delo koje ima unutrašnju čvrstinu, iako je sastavljeno od mnoštva veoma raznovrsnih mikro delova. Uradio je to priređivač na način na koji niko pre njega nije, jer je tematici pristupio ekspertski, analitički, s punom odgovornošću i posvećenošću. Dovoljno je samo pročitati spisak literature koju je profesor koristio, te listu autora čije se misli u ovom izboru nalaze, pa zaključiti da je pred nama kapitalno delo u koje je uloženo veliko znanje, iskustvo, energija, vreme, pa i emocija.
Srpski aforističari i njihove kolege na Balkanu pišu o brojnim temama, među kojima su najzastupljenije o strankama, izborima, vlasti, funkcionerima, korupciji, kriminalu, medijima, Kosovu, Evropi… Da se nije pojavila ova knjiga, ne bih nikada pomislio da je toliko mnogo i toliko dobrih aforizama napisano na temu dijaspore i iseljavanja, jer sam smatrao da to nije u fokusu naših aforističara. Naravno, ovo pitanje je jedno od najvažnijih, jer u krajnjem vodi onoj suštinskoj dilemi: da li će nas i dalje biti na ovoj teritoriji, pod ovim imenom i s ovom istorijskom svešću, ili ćemo nestati, kao što se u prošlosti već dogodilo brojnim drugim narodima.
„Pun mi je kofer. Selim se.“
Ovom kratkom rečenicom, koja zvuči kao uzdah, odluka, izgovor i dijagnoza u isti mah, počinje jedna od najdubljih i najdugovečnijih srpskih priča: priča o odlasku. Naziv knjige opisuje i naš vekovni zamor. To je krik koji ne dolazi samo iz prtljaga spakovanog na brzinu, već iz trpljenja koje je prešlo svaku meru. A upravo u toj meri, na granici trpljenja i nade, aforizam postaje najtačnije ogledalo jednog društva.
Ovo je knjiga aforizama o dijaspori, migracijama, iluzijama i razočaranjima, o Evropskoj uniji i Balkanu, o svetu koji nas privlači i odbija istovremeno. A iznad svega – o nama samima, kakvi jesmo kad skupimo hrabrost da se pogledamo u ogledalo.
Delo profesora Đorđevića svedoči o jednoj od najbolnijih rana savremene Srbije: odlasku. Ta rana nije samo statistika, mada i ona zabrinjava – svake godine oko petnaest hiljada građana napusti svoju zemlju, često bez namere da se ikada vrati. To je, pre svega, duhovno i društveno pitanje: šta ostaje od zemlje kada odu njeni najmlađi, najhrabriji, najkreativniji? I kako se ta praznina može uspešno razmatrati, ako ne i kroz aforizam – kratku formu koja jedino može izdržati težinu tuge i lakoću podsmeha u istoj rečenici?
Zbornik otkriva i jednu važnu sociološku činjenicu: dijaspora je danas najmnogobrojnija, najuspešnija i najrasprostranjenija „srpska provincija“. Ona nije više samo ekonomska kategorija – ona je kulturni, psihološki i identitetski fenomen. Na prostoru od Beča do Čikaga i od Malmea do Sidneja, Srbi su sagradili svoje paralelne svetove, gde se lakše diše, ali se često teže živi.
Aforizmi u ovoj humornoj enciklopediji iseljeništva prikazuju dijasporu kao simbolički most: ona je dokaz da se sanja američki san, ali se čovek budi kada „petao sa plota“ zakukuriče. I u tom humornom, ali bolnom raskoraku između stvarnosti i očekivanja, smestila se sva naša emigrantska istina.
Priređivač je pune tri godine sabirao misli na ovu temu. To nisu samo glasovi aforističara – tu su i novinari, pesnici, mislioci, naučnici, kako iz Srbije, tako i iz regiona i sveta. Na jednom mestu sabrani, oni čine mapu velikog kretanja jednog naroda koje traje više od jednog veka, a poslednjih decenija taj egzodus poprima dramatične razmere. Sociološka analiza, istorijski kontekst i lična svedočanstva složili su se u ovu panoramu kao u brevijar kolektivnog iskustva: ponekad surovog, ponekad duhovitog, ali uvek istinitog.
Aforizam je neprevaziđen u iskazivanju paradoksa. To je jedina književna vrsta u kojoj se čovek može i nasmejati i zabaviti, ali i produbiti misli i osvežiti duh, za svega nekoliko sekundi. Aforizam je žanr koji najviše liči na putovanje: kratak, brz, munjevito prelazi preko granica misli. I kao što su naše seobe vekovima trajale – od srednjovekovnih izbeglištva, preko gastarbajterskih vozova, do aviona niskotarifnih kompanija – tako i ovde, u ovoj knjizi, putuje sve: ideje, strahovi, nade, gorčina, ironija i crni humor. Ništa ne ostaje na svom mestu. Kao ni mi.
Svaki od ovih izabranih tekstova, ma koliko kratak, nosi u sebi čitavu sudbinu. Kad Slavica Agić kaže: „Korenje nam je ovde. Cvetovi i plodovi na Zapadu“, u tih nekoliko reči smeštena je čitava istorija našeg naroda, rastrzanog između rodne grude i novog života u tuđini. Da je slično i u susednoj Hrvatskoj, svedoči zapis Ive Mije Andrića: „Iseljavanje mladih trajat će sve dok ne ostare“. To je gotovo demografska formula pretvorena u šalu – šalu koja više boli nego što zasmejava.
Slika domaće stvarnosti u aforizmima je realistična do brutalnosti: Srbija je „na evropskom putu, zato nas gaze“ (Milan Pantić), mesto odakle se najviše odlazi i najmanje vraća. S obzirom na to kako se odvija proces iseljavanja, Ivica Kesić zabrinuto primećuje: „u zemlji će ostati samo krtice“. Taj cinizam nije samo satirično viđenje – to je sociološki impuls, ogorčeno svedočenje o zemlji koja se prazni, dok se broj funkcionera i dalje misteriozno umnožava.
Autori u panorami slikaju Evropsku uniju kao nedostižnu celinu, politički „Kafkin zamak“ u kome se neprestano trudimo da dokažemo da smo dostojni ulaska. Ali vrata su uvek negde dalje, a uslovi uvek malo stroži za nas nego za druge i nedostižniji danas nego juče. Evropa je u aforizmima istovremeno i matica i maćeha, i geografija i fikcija, i obećanje prosperiteta i sećanje na tuđa razočaranja. („I Evropa nas posmatra kao nebeski narod. Zato je naš evropski put u oblacima.“ Miladin Berić).
Srbija je, naravno, stalno „na pragu Evropske unije“, ali, kako jedan aforizam kaže, često „služi kao otirač na tom pragu“. Političko odugovlačenje, birokratski lavirinti i geopolitička pregovaranja pretvaraju EU u mitsku zajednicu u koju smo „krenuli još juče, ali je tamo nismo zatekli“. U tom začaranom prostoru satira otkriva jednu jednostavnu istinu: nekada manje boli odluka Evrope, a više sopstveno ogledalo.
Poseban šarm zbirke leži u aforizmima koji prikazuju svet kao pozornicu apsurda: Evropa koje se plaši Rusije, Rusija koja se plaši Evrope, Amerika koja „zamesi, Evropa ispeče, Balkan proguta“, Kina koja pravi terene, EU koja plaća igrače, a Rusija navija za nas. U nekoliko kratkih rečenica, autori razotkrivaju sve paradokse međunarodnih odnosa.
Srbija je u tim aforizmima mali, ali žilavi statista, nekad komičan, nekad tragičan, nekad naivan, ali uvek opskrbljen duhovitošću koja spasava stvar. Kao da su, u svetu koji stalno igra ruski rulet, jedino aforističari naučili gde je prazna komora.
Aleksandar Čotrić
