Штит од недаћа и невоља
Читаоцима представљен целокупни корпус домаће афористике од 18. века до данас
Под насловом „Слано и љуто“, Александар Чотрић је сачинио антологију којом су обухваћена два века српског афоризма – од првог српског афористичара Михаила Максимовића, рођеног 1745, до најмлађег Јована Зафировића, рођеног 1997. године. Реч је о првој књизи (у издању „Алме“) која представља целокупни корпус српске афористике од 18. века до данас и првој антологији најкраћег књижевног жанра на српском језику у 21. веку.
У овом избору који садржи више од 3.500 афоризама, представљено је 166 аутора из Србије, БиХ, Црне Горе, Хрватске, Аустрије, Румуније, Велике Британије, Француске, САД и Швајцарске. Међу заступљенима су Еустахија Арсић, Сула Радов, Јован Стерија Поповић, Савка Суботић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Ненадовић, Наталија Обреновић, Божидар Кнежевић, Станислав Винавер, Григор Витез, Брана Цветковић, Душан Радовић, Владимир Булатовић Виб, Брана Црнчевић, Јован Хаџи-Костић, Раде Јовановић, Милован Витезовић, Арсен Дедић, Милован Илић Минимакс…
Бројни афоризми које је приређивач пронашао у часописима и архивима из 19. и почетка 20. века први пут се налазе између корица једне књиге.
У књизи се налазе и мишљења о српском афоризму истакнутих познавалаца жанра из света. Аутор насловне стране је дугогодишњи карикатуриста „Вечерњих новости“ Тошо Борковић.
-Назив антологије симболизује две основне особине српског афоризма. „Слано“, cum grano salis (са зрном соли), значи мудро, разумно, сведено на праву меру, оно што не сматра све истинитим, и не дословно, него подразумева и неизречено. Метафоричко значење речи „љуто“ односи се на снажне емоције као што су бес, срџба, љутња или огорченост.
У нашој књижевности постоје народне песме, народне приче, народне бајке, народне пословице, а може се рећи да Срби и афоризме доживљавају као део народне књижевности. Неки од најбољих српских афоризама постали су толико популарни и цитирани да су стекли статус народних умотворина – каже Чотрић за „Новости“.
Према мишљењу антологичара, Срби нису рекли ништа веће од оног у микроформи афоризма, нису обзнанили ништа озбиљније од оног у шаљивим опаскама, ничим ни на шта конкретније нису указали него реченицама у којима не помињу имена, ништа тачније нису саопштили него претеривањем, никад нису били директнији него кад су били двосмислени, никад нису били мудрији него кад су писали откачено и никад нису били цитиранији у свету него кад су говорили о домаћим приликама.
-Српски афоризам, иако тако не изгледа, више је штит него мач. Нашем народу хумор и сатира, укључујући и афоризам, служили су и служе као одбрамбено средство од невоља и недаћа – закључује антологичар.
ПОДСМЕХНУТИ СЕ И СЕБИ (антрфиле)
Да би један народ имао сатиру високе вредности, неопходна је самокритика, то јест способност аутора овог жанра да се подсмехну свему лошем у свом народу и да их у томе не спречава лично осећање патриотизма, односно да због тога не буду окружени зидом неразумевања или проглашени отпадницима. „Смисао за хумор састоји се у томе да знаш како да се смејеш сопственој несрећи“, поручио нам је шпански глумац Алфредо Ланда, док његов сународник, писац Ноел Кларасо, има дефиницију мајстора хумора и каже да је то „човек који зна како да се односи према другима тако што се руга себи“ – каже Чотрић.
Драган Богутовић
(Новости, 4. април 2026)
