Štit od nedaća i nevolja
Čitaocima predstavljen celokupni korpus domaće aforistike od 18. veka do danas
Pod naslovom „Slano i ljuto“, Aleksandar Čotrić je sačinio antologiju kojom su obuhvaćena dva veka srpskog aforizma – od prvog srpskog aforističara Mihaila Maksimovića, rođenog 1745, do najmlađeg Jovana Zafirovića, rođenog 1997. godine. Reč je o prvoj knjizi (u izdanju „Alme“) koja predstavlja celokupni korpus srpske aforistike od 18. veka do danas i prvoj antologiji najkraćeg književnog žanra na srpskom jeziku u 21. veku.
U ovom izboru koji sadrži više od 3.500 aforizama, predstavljeno je 166 autora iz Srbije, BiH, Crne Gore, Hrvatske, Austrije, Rumunije, Velike Britanije, Francuske, SAD i Švajcarske. Među zastupljenima su Eustahija Arsić, Sula Radov, Jovan Sterija Popović, Savka Subotić, Jovan Jovanović Zmaj, Ljubomir Nenadović, Natalija Obrenović, Božidar Knežević, Stanislav Vinaver, Grigor Vitez, Brana Cvetković, Dušan Radović, Vladimir Bulatović Vib, Brana Crnčević, Jovan Hadži-Kostić, Rade Jovanović, Milovan Vitezović, Arsen Dedić, Milovan Ilić Minimaks…
Brojni aforizmi koje je priređivač pronašao u časopisima i arhivima iz 19. i početka 20. veka prvi put se nalaze između korica jedne knjige.
U knjizi se nalaze i mišljenja o srpskom aforizmu istaknutih poznavalaca žanra iz sveta. Autor naslovne strane je dugogodišnji karikaturista „Večernjih novosti“ Tošo Borković.
-Naziv antologije simbolizuje dve osnovne osobine srpskog aforizma. „Slano“, cum grano salis (sa zrnom soli), znači mudro, razumno, svedeno na pravu meru, ono što ne smatra sve istinitim, i ne doslovno, nego podrazumeva i neizrečeno. Metaforičko značenje reči „ljuto“ odnosi se na snažne emocije kao što su bes, srdžba, ljutnja ili ogorčenost.
U našoj književnosti postoje narodne pesme, narodne priče, narodne bajke, narodne poslovice, a može se reći da Srbi i aforizme doživljavaju kao deo narodne književnosti. Neki od najboljih srpskih aforizama postali su toliko popularni i citirani da su stekli status narodnih umotvorina – kaže Čotrić za „Novosti“.
Prema mišljenju antologičara, Srbi nisu rekli ništa veće od onog u mikroformi aforizma, nisu obznanili ništa ozbiljnije od onog u šaljivim opaskama, ničim ni na šta konkretnije nisu ukazali nego rečenicama u kojima ne pominju imena, ništa tačnije nisu saopštili nego preterivanjem, nikad nisu bili direktniji nego kad su bili dvosmisleni, nikad nisu bili mudriji nego kad su pisali otkačeno i nikad nisu bili citiraniji u svetu nego kad su govorili o domaćim prilikama.
-Srpski aforizam, iako tako ne izgleda, više je štit nego mač. Našem narodu humor i satira, uključujući i aforizam, služili su i služe kao odbrambeno sredstvo od nevolja i nedaća – zaključuje antologičar.
PODSMEHNUTI SE I SEBI (antrfile)
Da bi jedan narod imao satiru visoke vrednosti, neophodna je samokritika, to jest sposobnost autora ovog žanra da se podsmehnu svemu lošem u svom narodu i da ih u tome ne sprečava lično osećanje patriotizma, odnosno da zbog toga ne budu okruženi zidom nerazumevanja ili proglašeni otpadnicima. „Smisao za humor sastoji se u tome da znaš kako da se smeješ sopstvenoj nesreći“, poručio nam je španski glumac Alfredo Landa, dok njegov sunarodnik, pisac Noel Klaraso, ima definiciju majstora humora i kaže da je to „čovek koji zna kako da se odnosi prema drugima tako što se ruga sebi“ – kaže Čotrić.
Dragan Bogutović
(Novosti, 4. april 2026)
