Траг у простору и времену

(„Равницом узбрдо“, Прометеј, 2025, Добривоје Антонић)

Иако углавном нема смисла за нешто добро доказивати да је заиста добро, понекад нам се јави и таква потреба, као што ме овом приликом на то натјерала збирка афоризама „Равницом узбрдо“, Добривоја Боба Антонића.

Своју афористичку одисеју, Добривоје Антонић је запажено започео збирком “У говорима до гуше”, а одна кад је разумио “шта се то заправо осјећа”, наставио је тражити кривца свуда, па и у “Облаку над Варадином”, брзо схватајући да нема вајде од пречица и заобилажења, већ да је ка многим истнама једини прави пут “Равницом узбрдо”, макар то важило само за хоризонте који најчешће испуњавају око овом аутору.  Изгелда, нема тога чега се Антонић латио што би остало замагљено у забораву, а да прије или касније не буде “истјерано на чистац”, на начин на који је аутор навикао да одавно оставља видан траг у простору и времену.

Очигледно у много тога упућен, темељит, стрпљив, упоран и надасве талентован, за све у чему би се окушао, и као спортиста, и као активиста, и као есејиста и приређивач монографија, а онда и као врсан афористичар, Антонић би се “брзо нашао међу првима”, без обзора кад и који по реду кренуо, са страшћу, жељан истине и подвига.

Тај неки „он“ кога нико не зна, а сви га познајемо, очигледно се одавно скривао у „забаченим крајевима Антонићевог опажања“, гд‌је га је стрпљиво у засједи чекао и напокон кад га је дочекао и „равницом узбрдо“ потјерао, служећи се искључиво спортском упорношћу и стваралачким талентом и надахнућем, „истински га је пристигао“ у овој запаженој збирци, тотално га разоткривајући, дефинисао га је и легиотимисао, помажући нам да свако из свога угла, или „забаченог ћошка“, упозна онога свога „њега“ кога имамо и кад га немамо, или га осјећамо и кад га не видимо. Тај „он“, који је „Мера наше заблуде“, како то Антонић бриљантно примјећује, свеприсутан је и у једнини и у множини, тако да нам је одавно свеједно да ли је то „он“, или су „они“, мада слутимо да их свуда има, нарочито кад спознамо како их је Антонић, умјетнички снажно појурио „Равницом узбрдо“.

Иако лалински смирен, до равнодушности, према свему и свачему, па и према своме времену, аутор се не мири ни са чим, па и ни са судбином, а камоли за “урамљеним животом и његовим торзијама”, а нарочито не  са свим оним и онима што то узрокују, сматрајући то и људском и стваралачком обавезом, да макар испусти “крик у простор”, небили нечим испунио празнуну која нам је наметнута да у њој тражимо “свијетло на крају тунела”, питајући се “одакле ми у тунелу” и ко нас је дотле водио, баш ту замећући траг, да би нам се касније поново “указао као спасилац” и тако укруг док не постане за све касно, то јест док нас не излуде.

Очито, Антонић и кад жмури, никоме не “прогледа кроз прсте”, него заголицава машту и жигоше, остављајући нама простор и дајући нам парво да се слажемо или неслажемо и да се сами одређујемо “ хоћемо ли да живимо или своје или туђе искуство”.

Он надреално опажа хуморну страну стварности и снажно вјерује у моћ ироније као специфичне димензију духа, која додатно даје смисао његовој суштинској упутаности над одсуством сваког смисла нашег “девијантног времена”. Његов афоризам често кроз парадокс поентира или жигоше, али понекад и кад само констатује или представи неки лични искуствени став, достиже форму вјешто избрушене сентенце, која одише смислом, а некад и снагом, попут неке народне пословице.

Разноврсност тема и снага умјетничког захвата којом их је Антонић дотицао, те апсолутно препознатљив стил, дају посебну аутентичност овој збирци, чинећи је оригиналном и запажено вриједном у времену хиперпродукције свих књижевних форми, а нарочито афоризама.

Аутор указује а не савјетује и једноставно се не бави питањима начина на које га можемо разумјети, иако некад уз знатну дозу резигнације поентира на начин да види чини ли се и нама да све постаје узалудно. “Што пре изгубите разум, брже ћете разумети нашу стварноист”. Овд‌је није питање “да ли циљ оправдава средство”, него жалосна истина да живимо у безумном времену, у коме разум смета, можда не толико да би прихватили стварност оваквом каква јесте, колико томе да би разумјели како је она могла бити оваква, каквом се чини да је не заслужујемо чак ни ми, кад смо, или ако смо баш овакви какви јесмо.

Сама синтагма “Равницом узбрдо” задивљујуће сликовито описује начин на који се овд‌је троши свака потенцијална стваралачка енергоија, а она заправо тако снажно прати и ток мисли и исказа у цјелокупној збирци, без обзира која тема се обрађивала, тако да и начин на који то Антонић износи, тихо, скромно и оригинално, отвара му пут којим се неспорно уписује калиграфским писмом и на списак запаженијих афористичара, не само Војводине и Србије, него и цијелог Екс Yu простора, иако је то и од раније потврђено, бројним објављивањима и преводима, али и значајним наградама којима су већ овјенчани његови афиоризми.

Ово је збирка која се не чита једном и којој се ваља враћати с времена на вријеме, па сматрам да је привилегија имати, а вјерујем да неће бити заобилажена ни од будућих антологичара, ако се има у виду знатан број високо вриједних свевремених афоризама на више разноврсних тема.

Честитам колеги Антонићу на овом снажном афористичком остварењу, за које вјерујем да заслужује и озбиљна књижевна признања, али и пут до истинских љубитеља сатире, што је одувијек било највише признање и за аутора, али и за неоспорно вриједна д‌јела попут ове збирке.

У Подгорици, 22.03.2026. године,

Владислав Влаховић

Књижевник и афористичар