Дуго су се различити књижевни термини, попут максима, гнома, сентенца, цитат и слични узимали као синоними за афоризам. На ову непрецизност скренуо је пажњу још Габријел Лауб који је упозорио на то да ништа од оног што се овим терминима означава не припада модерном афоризму, већ предисторији врсте. „Они (максиме, гноме…) боље пристају умећу мишљења властодржаца, црквених отаца, оних који поправљају свет и оних који га ослобађају, него мислиоцима“, каже Лауб. Познато је да је таква мишљења афоризам склонији да ревидира, пародира, проблематизује и разара него да их сâм заступа. Афоризам такве мисли узима у себе само да би их разградио. „Афоризам“, истиче Лауб, „води полемику против друштва, против шупљикавих истина, против штурог начина мишљења, против идеолошког поробљавања људи; за разлику од максиме, сентенце и златних мисли – увек је скептичан“. Управо такав афоризам Лауб налази код Леца и примјећује да је „у његовим «Неочешљаним мислима» афоризам одиста постао савремен и он више ништа нема са опонашањем класичног заједничког узора. Он је краћи него икада, он је агресивнији него икада, поетичнији“. Габријел Лауб, дакле, на овом мјесту Леца означава као оца савременог афоризма, сугеришући, истовремено, како то што називамо „савремени афоризам“ није одређено само временом у којем настаје, већ и одређеним квалитетима (краткоћа, агресивност, поетичност).
Витомир Теофиловић, један од малобројних аутора који су на нашем језичком подручју студиозније писали о афоризму, поставио је питање да ли је с обзиром на огромну значењску разлику између античког и афоризма новог доба оправдано сматрати их истим књижевним феноменом. И одмах дао одговор да је на све дилеме ове врсте најбољи општетеоријски одговор: историјски развој једног књижевног облика је највећи аргумент његовог идентитета. Прихвата се, дакле, далеко сродство савременог афоризма са античким, али се, одмах, наглашава и разлика, око које су теоретичари афоризма, углавном, сагласни.
У студији о пољском афоризму, односно – о афоризму Станислава Јержи Леца, Петер Kрупка, долази до закључка сличног Лаубовом, с тим да додатно прецизира и средства којима афоризам прави отклон од „шупљикавих истина“, како их је назвао Лауб. Крупка наводи два таква средства: деформацију и актуализацију језичких средстава. По његовом мишљењу, афоризам њима напада општепризнате вриједности. Крупка додатно прецизира и на који начин се језичка средства деформишу и актуализују – „ради се о делексикализацији фраза, деметафоризацији метафора и укидању селективних правила израза, о етимологизацији, псеудоетимологизацији, неологизмима и метафоризацији, једном ријечју – о парадоксији афоризма“.
Једнако као за пољски, то важи и за српски афоризам, па је, у поговору „Историји афокалипсе“ (антологија српског сатиричног афоризма коју је 1987. приредио Александар Баљак) Предраг Марковић препознао „наглашену потребу инкорпорирања политичке фразе у текст афоризма, што у основи представља вицкасту свест о метатекстуалности“. Ријеч је о разобличавању таквих фраза посредством њиховог цитирања. Афоризам је ту да подстакне „бунт против значењске испражњености клишетизираних порука власти“. Марковић је запазио и да „текст афоризма у тексту власти она је врста текста у тексту чије су везе доступне тек ономе ко разуме везе између примарног текста и контекста, односно неподударност значења текста са садржајем контекста“.
Могло би се закључити да је модеран афоризам настао оног тренутка када је афористичар, одлучио да, посредством афоризма, оспори или бар проблематизује неку од до тог тренутка општеприхваћених истина.
Свједочанство о томе на какав је одјек наишао успјех Станислава Јержија Леца на нашим просторима пружа афористичка продукција која је након тога услиједила код нас: само у првој години након издавања Лецове књиге објављено је чак шест ауторских збирки наших афористичара, а 1984. године (само 27 година након изласка „Неочешљаних мисли“) у издању Еуропаверлага-а (Беч, Минхен, Цирих) појавио се и репрезентативан избор нашег афоризма који је сачинио, превео и приредио Мило Дор. Тај избор је одлично прихваћен у поднебљу из којег је афоризам потекао, а то значи да је наша књижевност, кад је афоризам у питању, била у потпуном дослуху са кретањима у европској књижевности тога времена. Три године касније настала је и антологија „Историја афокалипсе“.
У прилог тектонском утицају који је Лец извршио на нашу афористику, али и о свијести нашег читаоца о том утицају, говори и један лични доживљај који је описао Милан Бештић, сада већ класик модерног српског афоризма: „године 1972, Милан Бештић, двадесетогодишњак, стидљиво је дао на увид једном од тадашњих ауторитета своје прве радове, на шта му је овај одговорио: ‘Сви ви имитирате Леца!’. Јој, како је млађани и полетни Бештић заћутао! Не од срамоте, већ од спасавајућег изненађења. Да је поменуо некога од стварно имитираних: Брану Црнчевића, Владимира Булатовића Виба, Милована Витезовића, Павла Kовачевића, Растка Закића, Радивоја Дангубића, Милована Илића… па да се постиди, овако му је преостало да одгонета. До одгонетке је потрајало кратко. Док Бештић није сазнао ко је тај Лец“. Очигледно, Лец је, када је у питању афоризам, успио да изврши такав и толики утицај, да је обавијештени читалац из нашег поднебља почетком осамедесетих година прошлог вијека очекивао директан Лецов утицај и на наше афористичаре и онда када га није било.
Марк Твен је тврдио да „има неке везе између националног менталитета и форме, књижевне форме у којој се саопштавају одређене садржине“. У свјетлу тог његовог запажања, могло би се поставити питање шта о нама говори популарност коју је савремени афоризам, након Леца, као нигдје другдје у Европи, стекао на нашем подручју?
Могући одговор на то питање могао би бити наговијештен једном опаском Умберта Ека. На питање које је поставио Жан-Kлоду Kаријеру: Да ли знате због чега су пресократовци писали само фрагменте? Еко је, након што његов саговорник није имао одговор, рекао: „Зато што су живели окружени рушевинама“.
Занимљиво је да сâм Еко Леца сматра једним од највећих писаца двадесетог вијека. Чак је и за Лецове „Неочешљане мисли“ написао и кратку рецензију која је и сама афористична и указује на обеспокојавајући карактер Лецових афоризама: „То је књига“, каже Еко, „из које би сваки цивилизован, мислећи човјек, требало да прочита по три или четири реда прије него што заспи (ако послије тога уопште може да заспи)“.
Настанак савременог југословенског афоризма Бранко Ћопић је пропратио биљешком о томе како је „створена нека нова врста атомског хумора која подсећа на вековима глачану стародревну мудрост стопљену са дневним кафанским вицем“. „Вековима глачана стародревна мудрост“ могла би да се односи на мудрост наших народних пословица и фраза једнако колико и на свјетску филозофску традицију, којима се афоризам често користи у сврху њиховог преиспитивања, проблематизовања, иронизовања, док стапање са дневним кафанским вицем, осим што наглашава тежњу афоризма да буде актуелан, потврђује његову сродност са традицијом усмених облика. Ћопићев коментар занимљив је, између осталог, и због атрибута „атомски“ којим описује ову врсту хумора. Ћопић је на свој начин дошао до увида до којег су дошли и руски формалисти, а то је да питање жанровске „величине“ не треба сводити, једноставно, на количину ријечи, већ да је треба третирати као „енергетски“ појам. Ако сваки детаљ, сваки елеменат структуре добија различиту функцију у односу на цјелину дјела, неоспорно је да је „енергетска“ моћ мањег књижевног облика већа. За очекивати је да код наоко једноставних облика као што је афоризам, на сваки од елемената његове структуре пада већи број функција, него што је то случај у, рецимо, роману. Ипак, како увиђа Никола Милошевић, „није редак случај да читалачка публика и књижевна критика више држе до неког осредњег романа, него до неког блиставо сроченог афоризма, као да доиста обим, а не квалитет одређује место и ранг уметничких остварења“.
Ову неизречену претпоставку убједљиво је демантовао Милош Kовачевић, позивајући се на једну од најцитиранијих и најкоментарисанијих реченица како у лингвистици тако и у књижевности, која припада Роману Јакобсону: „Усмереност (Einstelung) на поруку као такву, довођење у фокус поруке зарад ње саме – то је поетска функција језика“. Kовачевић примјећује да „својим нужним карактеристикама афоризам више него било који други књижевни облик даје потврду Јакобсоновом схватању поетске функције језика. Очигледно, пионир структуралистичке анализе језика био би одушевљен афоризмом. Јер, како наглашава Kовачевић, „ваљда нигдје као у афоризму порука није тако упадљиво ‘истурена’ у први план“.
Усмјереност афоризма на поетску функцију, његов скептичан карактер, који одговара скепси сваког размишљања о стварности и официјелним истинама, његова дуговјекост, способност да се развија и трансформише, његово лукавство да саопшти, заобилазним језиком, оно што има да саопшти и када то не би смио, технике ревизије којима је овладао, количина шупљикавих истина које подвргава својим захватима, његова саображеност са усменошћу, са досјетком и ослобађајућим хумором, склоност ка имплозији, ка свођењу на суштину, енергија коју носи у себи и која се читањем ослобађа, гарантују не само опстанак, већ и даљи развој афоризма.
