(Слободан Симић, „Српски сој“ – приче, „Библиотека Љубиша Р. Ђенић и „Алма“, Београд, 2025)
Слободан Симић (1963) је један од најистакнутијих савремених српских сатиричара. По образовању је лекар, психијатар, али је по духу и стваралаштву један од најоштријих, најироничнијих и најдуховитијих критичара нашег друштва. Поред афоризама, по којима је познат од осамдесетих година прошлог века, пише сатиричне приче које се издвајају по оригиналним идејама, језгровитости, духовитости и снажном моралном ефекту.
Такве су и приче које се налазе у његовој новој књизи „Српски сој“ (Библиотека „Љубиша Р. Ђенић“ и „Алма“, Београд, 2025). У избору за књигу налази се око деведесет прича које, међу осталим, говоре о пошасти ријалити програма, манама школског система, генерацијском јазу у породицама, злоупотребама статистике, незавидном статусу издавачке делатности, измешаним криминалцима и полицајцима, понижавајућем статусу новинара у приватизованим медијима, прекречавању неподобних мурала, фингирању опозиционог статуса, необразованости вршиоца највиших функција, необичном састављању изборне листе, моралном посрнућу црквених великодостојника, куповини диплома и звања…
Симићеве сатиричне приче често се доживљавају као наставак његовихафоризама – у нешто дужем облику. Ове приче већ четири деценије представљају оштроумно и духовито огледало српског друштва, времена корупције, гушења демократских права, медијских лажи, укидања институција, лицемерја, социјалних неправди и промовисања глупости, незнања и примитивизма. У ауторовим приповестима налази се комбинација моралне ангажованости, апсурда и духовитости.
Једна од препознатљивих одлика Симићевог стила јесте да се у кратком заплету (понекад у само неколико реченица или пасуса), дочара цела друштвена дијагноза – као да је свака прича „минијатура стварности“. Писац у неколико реченица уме да створи драму, апсурд и поуку, што га сврстава међу најбоље савремене српске сатиричаре, достојне традиције Домановића, Кочића и Ћопића.
Симић је савремену српску сатиричну причу извео из оквира карикатуре, фарсе и бенигности, подарио јој психолошку дубину и уметничку суптилност. Његова иронија није злобна, већ проистиче из саосећања с људском слабошћу. Управо зато се његове приче читају као универзална критика људске осионости, подаништва и духовне празнине.
Ауторов језик у причама је једноставан, дијалошки, готово документарно природан – што даје илузију реалности, иако се често користи фантастиком и хиперболом. У томе је снага Симићеве сатире: њена снажна уверљивост и аутентичност. Та сатира је оштра, робустна, али и хумана. Аутор не само да исмејава и осуђује, већ показује апсурдност живота и парадокс људске природе. У својим причама користи: апсурд и парадокс, често у завршним реченицама; минималистички стил, без сувишних описа или моралних закључака; комичну ситуацију с трагичним подтекстом, што производи ефекат „горког смеха“.
Основне карактеристике Симићевих прича су: језгровитост и једноставност – аутор користи колоквијални језик свакодневице, али у њему увек има вишеслојног значења; сложена једноставност – често гради причу на једној јединој апсурдној ситуацији која раскринкава ширу друштвену или моралну аномалију; иронија и гротеска – иронични тон служи као средство разобличавања лицемерја, глупости, злоупотребе моћи, малограђанштине и лажног морала; морална поука – иза сваке приче стоји јасна порука, али она није наметнута, већ произлази из самог апсурда или хумора ситуације.
Духовите алегорије
Симићеве сатиричне приповетке исмевају политичке манипулације и празна обећања власти, партократију и њену бездушност, притиске власти на обичне људе и њихов страх, медијску манипулације и заблуде савременог човека… Кроз духовите, али болне алегорије, Симић шаље поруку да Србији није потребна само политика, већ психотерапија – преиспитивање, лечење свести, емоција и односа према стварности. Он нуди огледало, не да би исмејао, већ да би опоменуо: „Болест постоји, али се може лечити – ако се призна.“
„Србија на психијатрији“ је у много чему емблематска за читаву збирку „Српски сој“. Ова прича отвара књигу као уводна дијагноза „српског соја“, у којој ће се у даљим причама наставити испитивање истог пацијента – српског друштва, политике, менталитета и историјских навика. Прича већ у наслову поставља јасну поруку: држава као пацијент, народ као родбина, а психијатар као рационални глас дијагностике стварности.
Прича је метафорично-алегоријска сатира у којој се Србија појављује као болесник на психијатрији, што је духовита, али и горка слика колективног стања друштва. Симић, као психијатар и сатиричар, мајсторски користи стручно искуство да би поставио друштвену дијагнозу. Уместо да лечи појединца, он „лечи“ државу – или барем покушава да је разуме.
Србија као пацијент:
– симболизује народ, друштво, па и саму државу која је изгубила равнотежу;
– хоспитализација „као хитан случај“ указује на дубоку и дуготрајну кризу, али и на потребу за хитном терапијом, за променом;
– забрана посета јесте духовит, али тежак детаљ: чак и народ не сме да јој приђе
– држава је изолована и одвојена од грађана, као болесник од реалности.
Психијатар као наратор разума:
– он није само лекар, већ глас објективности и професионалне дистанце;
– његова „дијагноза“ је сатирични опис националних мана:
коцкање (погрешне одлуке, ризици, политички и економски експерименти), кратак фитиљ (нетрпељивост и импулсивност), наивност, поводљивост, заношење великим, али нереалним идејама;
– све ове особине психијатар описује као клиничке симптоме, али читаоцу су јасно препознатљиве као друштвене и националне слабости.
Косово као психотична опсесија:
– кључни тренутак приче: доктор не улази у политичке ставове, већ их трансформише у симптом болести: „психотична опсесија“, „шизофренично стање“, „час јесте, час није“;
– овај мотив није политички, већ психолошко-социјални коментар: држава је изнутра подељена, раздвојена између стварности и самообмане, између опијајућег сна и сурове стварности.
Симић користи инверзију реалности: уместо да човек иде код психијатра због друштва, овде цело друштво иде код психијатра због себе. Сатира се гради на иронији и двосмислености: на површини – прича делује комично; дубински – она је болно тачна, јер свако препознаје стварне „симптоме“ и „понашања“ друштва.
Клиничка слика
Ако се користимо речником и методом психоанализе, онда у причи ови појмови имају следећа значења:
Психијатрија – Слика друштва у кризи, институционализација лудила;
Доктор Разум – професионална свест, покушај да се ствари сагледају објективно;
Коцкање, расипништво – неодговорност, политичке авантуре; Агресивност, тврдоглавост – колективни карактер, нетолеранција; Косово – најдубљи колективни раскол између емоције и реалности. У тој и таквој болници, свака наредна прича је нови налаз, нови симптом, али и могућност лечења – хумором, сатиром и самосвешћу.
Прича по којој је названа збирка – „Српски сој“, спада у најрепрезентативније примере пишчеве интелигентне, ироничне и алегоријске сатире. Аутор у овој краткој форми поново мајсторски спаја лекарско искуство и уметничку проницљивост. Настала у доба пандемије 2021. године прича представља оштру дијагнозу, не само вируса, већ и друштва које се под маском „бриге за здравље“ суочава с дубљим оболењем – манипулацијом, корупцијом и злоупотребом страха.
Симић поставља сцену на састанку Кризног штаба – симболу моћи и „струке“ која је током короне постала нова свештеничка каста. Присуство министра здравља и његово самоуверено објављивање открића „новог соја“ успоставља алегорију: власт непрестано производи нове изговоре и нове страхове. Министрова патетична гордост што је „српски сој“ пријављен Светској здравственој организацији под тим именом, разобличава дубоко укорењену потребу националног самохвалисања – чак и онда када је повод апсурдан и трагикомичан.
Јављање за реч „старог професора“ представља глас разума, искуства и здравог смисла. Његова примедба да симптоми нису последица вируса, већ рада клима уређаја, делује као здраворазумска опомена. Али, баш тај здрав разум у систему сензационализма и бирократске хијерархије мора бити искључен: професор бива „молбено удаљен“ са састанка. Тако Симић изврсно показује како се у времену страха и профита искључује разум, а награђује сервилност.
Кључна сатира лежи у језику: бирократски говор министра, препун флоскула („епидемиолошка ситуација“, „нове мере“, „стручњаци предлажу“…), представља израз празне реторике која прикрива економске интересе. Када министар саопштава да ће се уз ПСР тестирање увести и скенер, ултразвук, магнетна резонанца и позитронска томографија, и додаје да је „Министарство већ утврдило цене“, сатира се претвара у анатомију профитерства: здравље је само алиби за финансијску експлоатацију.
Симић вешто користи лекарску терминологију као средство ироније – „клиничка слика“ је и дословна и метафорична: у питању је дијагноза нације која болује од покорности, страха и слепог поверења у ауторитете. Хумор у причи није лакрдијашки, већ интелектуалан и горко прецизан; он изазива смех који одмах прелази у нелагоду, јер читаоца ставља у улогу пацијента друштвеног система.
Као и у осталим причама из збирке „Српски сој“, Симић се овде показује као сатиричар који не претерује, већ хируршки тачно изолује жариште болести. Његов приступ је дијагностички: без патетике, без вике, само чиста анализа апсурда у форми комичне сцене.
„Српски сој“ тако постаје симбол, не само вируса, већ и менталног и моралног стања једног народа. У њему се препознаје трајна Симићева тема – клиничка слика друштва у којем је здрав разум је на маргини, а болест је у функцији манипулације.
Александар Чотрић
