Друштво књижевника Војводине овогодишње признање за животно дело доделило је Милану Тодорову. Тако је одлучио жири у саставу: Перо Зубац, Јован Зивлак и Давид Кецман Дако. У образложењу се наводи да се признање додељује „ценећи његов дугогодињи рад на пољу приповедачке уметности у којој је постигао убедљиве резултате“
Милан Тодоров (1951, Банатско Аранђелово ), приповедач, романсијер и сатиричар, дипломирао је југословенску књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду.
Књиге прича: Ухом за крухом (19769, Безброј наших живота (награда Типар за најбољу књигу сатиричних прича на просторима бивше Југославије, 2011), Не могу овде да дочекам јутро (20149, Телефонски именик мртвих претплатника ( Награда Друштва књижевника Војводине за књигу године 2019).
Романи: Лек против смрти (2016), Редослед једноставних ствари (2017), Пристаниште (2018, 2019), Не могу сви да умру лети (2020).
Драма: Кунинско лето (Српско народно позориште, сезона 1985/86).
Књиге сатиричних афоризама: Црвени и плави (1981), Сиротињска забава (1990), Острво без блага (2003), Покори се и почни ( награда Београдског афористичарског круга за најбољу књигу афоризама у 2013).
Књиге сатиричне поезије: Боца под притиском (1980), Претакани Срби (2009).
Телевизијска драма Ветар са сиром , (ТВ Нови Сад 1976).
Написао је више радио драма и позоришних кабареа.
Објављује афоризме, прозу, поезију и књижевне критике.
Заступљен је у многим антологијама сатире од националног значаја на српском, енглеском, пољском, руском, румунском, италијанском, грчком, француском, словеначком, македонском, бугарском и немачком језику.
Живи у Петроварадину, где пише и ради као винар и виноградар. Члан је Друштва књижевника Војводине, Удружења књижевника Србије и Београдског афористичарског круга.
Добитник је многих признања и награда.
