Vitomir Teofilović
Ljiljana Krstić, Optička varka, Alma, Beograd, 2025.
Već osam decenija živimo u paradigmi rastojanja između reči i dela, između političkih proklamacija i stvarnog stanja. To rastojanje se naizmenično smanjivalo i povećavalo. U protekloj deceniji dostiglo je kulminaciju, a vlast ga nikad nije žešće poricala. Štaviše, tvrdi da nas je uvela u zlatno doba – svakodnevni napredak u svakom pogledu. Ljiljanini aforizmi osvetljavaju i osporavaju tu utopijsku samoiluziju.
Aforizmi su grupisani po početnom slovu, što znači da se autorka odrekla kompozicije kao taktičkog sredstva za pridobijanje naklonosti čitalaca – tematskog rasporeda i stavljanja u prvi plan gorućih tema. U ovoj kompoziciji svaki aforizam govori sam za sebe, bez ozračja susednih aforizama i tematskog miljea; svaki je svet za sebe, mikrokosmos, svet u kapi rose, kako je ovaj žanr nazvao Martin Kesel.
Iako je po obrazovanju pravnik, Ljiljana je po vokaciji pisac – piše pesme, bajke, priče za decu, haiku poeziju, aforizme… Napisala je čitavu biblioteku – dvadesetak knjiga. Ovo joj je treća zbirka aforizama. I u njoj se prepliću satirična oštrina i pesnička osećajnost.
Kritika društvenog stanja počinje već u prvom odeljku, aforizmima grupisanim pod slovom a. Politizacija društva dostigla je zenit, a zenit teži da se ovekoveči. Drugim rečima, u autoprojekciji vlasti zenit se percipira kao dosezanje idealnog stanja, a ta percepcija ima kao posledicu društveni zastoj, gubitak dinamike, nehaj prema rokovima. Ne slučajno prvi aforizam ove zbirke glasi: Administracija je kočenjem, usled inercije, probila sve rokove.
U društvu ne postoji zastoj – zastoj je samo blaži naziv nazadovanja.
U nedugom vremenu, jer živimo u dobu sve bržeg ritma, tonemo u sve dublju bedu. Ljiljanina hiperbola opasno se približila konstataciji: Bosonogi hodamo po ivici žileta.
Folklorni toposi naše tradicionalne nesloge preblagi su da opišu aktuelno stanje. Nekad su naši raskoli imali bar vidljive razloge, kakvu-takvu vezu sa egzistencijalnim pitanjima; današnji raskoli spali su na iracionalne političke zađevice: Brat je na brata išao zbog međe. Danas Srbin na Srbina ide zbog partije. Politizacija društva dosegla je porazne razmere, idolopoklonstvo, čak i gubitak ja-stva: Kaži mi ko ti je lider, pa ću ti reći ko si. Gubitak ja-stva nije pojedinačan slučaj, naš jad je trajno stanje, sizifovska sudbina čitavog naroda: Kamen oko vrata, to je srpski inat.
Društvo nam je oduvek podeljeno na gornju i donju zonu, ali ta podela je tek u našem vremenu dovedena do apsurda: Ako ste član stranke, nećete kao stranka čekati pred šalterima. Ljiljana žigoše osionost i bahatost političara – oni čak i ne govore jezikom nas, svojih podanika – imaju svoj novokomponovani nobl jezik: Psovka preko psovke, to je nepisani politički rečnik. Među pojmovima negativne konotacije posebno mesto pripada mraku – zajedničkom imenitelju i miljeu svih negativuma. Mahom se specifikuje gustoćom tame ili pridevima te značenjske game – evo bisera duha koji nam na originalan način dočarava moralni sunovrat u kriznom vremenu: U ovom mraku mnogi ljudi postali su senke. Idiom postati senka u mraku je nadrealna slika, rađanje tame u tami, i u isto vreme visprena opservacija o sudbonosnom dejstvu miljea.
Zbirka aforizama pred nama je poetsko-misaoni mozaik u znaku tematske raznovrsnosti, maštovitih paralela i analogija, sa humorom u rasponu od blage ironije do sarkazma i mikro naracija sa dramskim nabojem. Evo jedne maštovite analogije, značenjskoj srodnosti krajnje raznorodnih toposa kao što su bespuće i džep: Bespuće kojim idemo poznajemo kao sopstveni džep. Evo i paralele koja nam dvostrukim – doslovnim i prenosnim značenjem idioma ogrejalo nas sunce – predočava društveno stanje kao gore od pustinje: Kao da smo u pustinji, samo nas ne greje sunce. Blizu smo ništavila, što nam pesnikinja kazuje personifikacijom pojma ništa – toliko smo pali da smo postali objekt najnižeg ranga, objekt ničega: Ništa nas voli i zato ga imamo tako dugo. No, ne smemo gubiti nadu: Postigli smo ravnotežu. Izgubili smo iluzije, a našli beznađe.
Postoji li izlaz iz naše pustinje? Postoji, i to naški, kao replika na inat koji sprovodimo jedni prema drugima. Gde nema društvene regulative, spas su lične veze i međusobna pomoć: Na našoj javnoj sceni je obrni-okreni. Ja tebi, ti meni. To je daleko od izlaza, samo slamka među vihorove, ali i minimalna solidarnost je zrak optimizma: Nije nam svanulo, ali se čuju prvi petli. Iz nekih aforizama zrači jači optimizam, ali sa dramskim nabojem: Predizborne bajke preobrazile su se u drame na ulici. A ulične drame lako prerastu u predstave sa pevanjem i pucanjem. Evo efektnog sučeljavanja neologizma koji nagoveštava neizvesnu budućnost i drevnog folklornog toposa koji označava kraj: Ulične pištaljke su uvertira za labudovu pesmu. Nada je još veća ako se oslanja na čuda, a čuda su česti motivi našeg folklora: U ovoj sve manjoj zemlji događaju se sve veća čuda. Da li jedno veliko čudo, političku prekretnicu, unutarpartijsku transformaciju optimizma u pesimizam i tugu, kao prelazno stanje u novu nadu i novi aktivizam, nagoveštava aforizam u duhu parabole: Čujete li plač posle partijskog skupa? Rida umlaćena prazna slama.
* * *
Ljiljana stavlja pod lupu i spisateljsku branšu. Evo statusa satiričara u društvu, koji sublimira odnos društva prema kulturi u celini: Mršav je kao pas, živi od satire. No, marginalan status u društvu nije dovoljan, čak nije nikakav razlog da se satiričar odrekne svog pera i prihvati nekog drugog posla: Satiričaru je satiru zapisati isto što i disati. Ovaj afoepigram – književna minijatura koja je po formi epigram, a po značenju aforizam – nije jedini u knjizi; pesnikinja ga obilato inventivno koristi. Evo afoepigrama koji spaja antičku mitologiju i našu stvarnost: Tantale, daj ruku! Ne znaš ti našu muku.
Prirodno je da je citatnost čest stilski postupak u Ljiljaninoj književnoj radionici. Ona je mahom diskretna, oslonjena na usmenu narodnu baštinu – folklorni obrasci, toposi i idiomi ugrađeni su u mnoge njene aforizme. Neke od njih smo ovlaš dotakli. Evo još nekih bisera duha u tom znaku: Dok oni kradu na sve strane, mi krademo bogu dane. / Dali su sebi pravo da vedre i oblače, ali samo oblače. Poentirajmo ovaj set aforizmom koji na suptilan način stavlja u pitanje optimističku iluziju da nam svima sledi raj: Život je samo odskočna daska za raj, ili pakao. Jedna zapeta je dovoljna da nam signalizira da odlazak sa ovog sveta nije idiličan već najveća neizvesnost koju možemo da zamislimo.
* * *
Nakon zbirki aforizama Kukolj u vazi (2022) i Zaokret na žici (2023), Ljiljana Krstić je satkala zbirku koja je pred nama. Kao što vidimo iz godina izdanja ovih knjiga, spisateljica nije žurila sa objavljivanjem aforizama iako ih, uz pesme i priče, piše već niz godina. Čekala je da ih overi ličnim iskustvom. Možda bi još čekala da društvene prilike poslednjih godina nisu vapile za agilnijim angažmanom kritičara aktuelne politike, a aforizam je najefikasnija verbalna municija – srpska borilačka veština, kako ju je nazvao Miša Vojisavljević.
Poput prethodnih zbirki, i ovu odlikuju satirična žestina i otmen stil, tematska raznovrsnost i raskošan humor. No, nova zbirka je za čitavu oktavu višeg tonaliteta, verovatno zato što u Srbiji prilike su take, kako bi to rekao naš čuveni komediograf Branislav Nušić.
IZABRANI AFORIZMI
- Aforizam je rečenica vezana u čvor.
- Budućnost će nam suditi u odsustvu.
- Dok je bio mali, čuvala ga je dadilja. Sad ga čuva fotelja.
- Vođi je kraj vladavine kad ga nepismeni pročitaju.
- Zbog pijanih od vlasti narod se tetura.
- Jedni imaju ptičje mleko, a drugi lete od kontejnera do kontejnera.
- Političke kameleone valja poslati na rad u kamenolom.
- Politički protivnici mogu se blatiti, mlatiti ili potplatiti.
- Za razmenu argumenata izabrali su najjače palice.
- Posvađali smo se s celim svetom, a pomirili sa sudbinom.
- Minut po minut ćutanja i uskoro neće imati ko da ustane.
- Svašta se događa preko noći. Neko preko noći doktorira.
- Kupljene diplome su lepljive. Lepe se za fotelje.
- Mačka ima devet života, a vešt političar devet mandata.
- Srpski patriotski skup završen je švedskim stolom.
- Trošimo budućnost da bismo živeli od danas do sutra.
- Mnogo trošimo unapred. To je dokaz da smo napredni.
- Kao da smo u pustinji, samo nas ne greje sunce.
- Ništa nas voli i zato ga imamo toliko dugo.
- Kamen oko vrata, to je srpski nakit.
- Ulične pištaljke su uvertira za labudovu pesmu.
- Kad narodu dođe do grla, voda se penje uz tron.
- Kad je video zapaljene mase, gospodar se smrzao.
- Car je go, ali to je državna tajna.
- Samo mudar iskorak može nas izvesti iz ovog ćorsokaka.
