(Slobodan Simić, „Srpski soj“ – priče, „Biblioteka Ljubiša R. Đenić i „Alma“, Beograd, 2025)
Slobodan Simić (1963) je jedan od najistaknutijih savremenih srpskih satiričara. Po obrazovanju je lekar, psihijatar, ali je po duhu i stvaralaštvu jedan od najoštrijih, najironičnijih i najduhovitijih kritičara našeg društva. Pored aforizama, po kojima je poznat od osamdesetih godina prošlog veka, piše satirične priče koje se izdvajaju po originalnim idejama, jezgrovitosti, duhovitosti i snažnom moralnom efektu.
Takve su i priče koje se nalaze u njegovoj novoj knjizi „Srpski soj“ (Biblioteka „Ljubiša R. Đenić“ i „Alma“, Beograd, 2025). U izboru za knjigu nalazi se oko devedeset priča koje, među ostalim, govore o pošasti rijaliti programa, manama školskog sistema, generacijskom jazu u porodicama, zloupotrebama statistike, nezavidnom statusu izdavačke delatnosti, izmešanim kriminalcima i policajcima, ponižavajućem statusu novinara u privatizovanim medijima, prekrečavanju nepodobnih murala, fingiranju opozicionog statusa, neobrazovanosti vršioca najviših funkcija, neobičnom sastavljanju izborne liste, moralnom posrnuću crkvenih velikodostojnika, kupovini diploma i zvanja…
Simićeve satirične priče često se doživljavaju kao nastavak njegovihaforizama – u nešto dužem obliku. Ove priče već četiri decenije predstavljaju oštroumno i duhovito ogledalo srpskog društva, vremena korupcije, gušenja demokratskih prava, medijskih laži, ukidanja institucija, licemerja, socijalnih nepravdi i promovisanja gluposti, neznanja i primitivizma. U autorovim pripovestima nalazi se kombinacija moralne angažovanosti, apsurda i duhovitosti.
Jedna od prepoznatljivih odlika Simićevog stila jeste da se u kratkom zapletu (ponekad u samo nekoliko rečenica ili pasusa), dočara cela društvena dijagnoza – kao da je svaka priča „minijatura stvarnosti“. Pisac u nekoliko rečenica ume da stvori dramu, apsurd i pouku, što ga svrstava među najbolje savremene srpske satiričare, dostojne tradicije Domanovića, Kočića i Ćopića.
Simić je savremenu srpsku satiričnu priču izveo iz okvira karikature, farse i benignosti, podario joj psihološku dubinu i umetničku suptilnost. Njegova ironija nije zlobna, već proističe iz saosećanja s ljudskom slabošću. Upravo zato se njegove priče čitaju kao univerzalna kritika ljudske osionosti, podaništva i duhovne praznine.
Autorov jezik u pričama je jednostavan, dijaloški, gotovo dokumentarno prirodan – što daje iluziju realnosti, iako se često koristi fantastikom i hiperbolom. U tome je snaga Simićeve satire: njena snažna uverljivost i autentičnost. Ta satira je oštra, robustna, ali i humana. Autor ne samo da ismejava i osuđuje, već pokazuje apsurdnost života i paradoks ljudske prirode. U svojim pričama koristi: apsurd i paradoks, često u završnim rečenicama; minimalistički stil, bez suvišnih opisa ili moralnih zaključaka; komičnu situaciju s tragičnim podtekstom, što proizvodi efekat „gorkog smeha“.
Osnovne karakteristike Simićevih priča su: jezgrovitost i jednostavnost – autor koristi kolokvijalni jezik svakodnevice, ali u njemu uvek ima višeslojnog značenja; složena jednostavnost – često gradi priču na jednoj jedinoj apsurdnoj situaciji koja raskrinkava širu društvenu ili moralnu anomaliju; ironija i groteska – ironični ton služi kao sredstvo razobličavanja licemerja, gluposti, zloupotrebe moći, malograđanštine i lažnog morala; moralna pouka – iza svake priče stoji jasna poruka, ali ona nije nametnuta, već proizlazi iz samog apsurda ili humora situacije.
Duhovite alegorije
Simićeve satirične pripovetke ismevaju političke manipulacije i prazna obećanja vlasti, partokratiju i njenu bezdušnost, pritiske vlasti na obične ljude i njihov strah, medijsku manipulacije i zablude savremenog čoveka… Kroz duhovite, ali bolne alegorije, Simić šalje poruku da Srbiji nije potrebna samo politika, već psihoterapija – preispitivanje, lečenje svesti, emocija i odnosa prema stvarnosti. On nudi ogledalo, ne da bi ismejao, već da bi opomenuo: „Bolest postoji, ali se može lečiti – ako se prizna.“
„Srbija na psihijatriji“ je u mnogo čemu emblematska za čitavu zbirku „Srpski soj“. Ova priča otvara knjigu kao uvodna dijagnoza „srpskog soja“, u kojoj će se u daljim pričama nastaviti ispitivanje istog pacijenta – srpskog društva, politike, mentaliteta i istorijskih navika. Priča već u naslovu postavlja jasnu poruku: država kao pacijent, narod kao rodbina, a psihijatar kao racionalni glas dijagnostike stvarnosti.
Priča je metaforično-alegorijska satira u kojoj se Srbija pojavljuje kao bolesnik na psihijatriji, što je duhovita, ali i gorka slika kolektivnog stanja društva. Simić, kao psihijatar i satiričar, majstorski koristi stručno iskustvo da bi postavio društvenu dijagnozu. Umesto da leči pojedinca, on „leči“ državu – ili barem pokušava da je razume.
Srbija kao pacijent:
– simbolizuje narod, društvo, pa i samu državu koja je izgubila ravnotežu;
– hospitalizacija „kao hitan slučaj“ ukazuje na duboku i dugotrajnu krizu, ali i na potrebu za hitnom terapijom, za promenom;
– zabrana poseta jeste duhovit, ali težak detalj: čak i narod ne sme da joj priđe
– država je izolovana i odvojena od građana, kao bolesnik od realnosti.
Psihijatar kao narator razuma:
– on nije samo lekar, već glas objektivnosti i profesionalne distance;
– njegova „dijagnoza“ je satirični opis nacionalnih mana:
kockanje (pogrešne odluke, rizici, politički i ekonomski eksperimenti), kratak fitilj (netrpeljivost i impulsivnost), naivnost, povodljivost, zanošenje velikim, ali nerealnim idejama;
– sve ove osobine psihijatar opisuje kao kliničke simptome, ali čitaocu su jasno prepoznatljive kao društvene i nacionalne slabosti.
Kosovo kao psihotična opsesija:
– ključni trenutak priče: doktor ne ulazi u političke stavove, već ih transformiše u simptom bolesti: „psihotična opsesija“, „šizofrenično stanje“, „čas jeste, čas nije“;
– ovaj motiv nije politički, već psihološko-socijalni komentar: država je iznutra podeljena, razdvojena između stvarnosti i samoobmane, između opijajućeg sna i surove stvarnosti.
Simić koristi inverziju realnosti: umesto da čovek ide kod psihijatra zbog društva, ovde celo društvo ide kod psihijatra zbog sebe. Satira se gradi na ironiji i dvosmislenosti: na površini – priča deluje komično; dubinski – ona je bolno tačna, jer svako prepoznaje stvarne „simptome“ i „ponašanja“ društva.
Klinička slika
Ako se koristimo rečnikom i metodom psihoanalize, onda u priči ovi pojmovi imaju sledeća značenja:
Psihijatrija – Slika društva u krizi, institucionalizacija ludila;
Doktor Razum – profesionalna svest, pokušaj da se stvari sagledaju objektivno;
Kockanje, rasipništvo – neodgovornost, političke avanture; Agresivnost, tvrdoglavost – kolektivni karakter, netolerancija; Kosovo – najdublji kolektivni raskol između emocije i realnosti. U toj i takvoj bolnici, svaka naredna priča je novi nalaz, novi simptom, ali i mogućnost lečenja – humorom, satirom i samosvešću.
Priča po kojoj je nazvana zbirka – „Srpski soj“, spada u najreprezentativnije primere piščeve inteligentne, ironične i alegorijske satire. Autor u ovoj kratkoj formi ponovo majstorski spaja lekarsko iskustvo i umetničku pronicljivost. Nastala u doba pandemije 2021. godine priča predstavlja oštru dijagnozu, ne samo virusa, već i društva koje se pod maskom „brige za zdravlje“ suočava s dubljim obolenjem – manipulacijom, korupcijom i zloupotrebom straha.
Simić postavlja scenu na sastanku Kriznog štaba – simbolu moći i „struke“ koja je tokom korone postala nova sveštenička kasta. Prisustvo ministra zdravlja i njegovo samouvereno objavljivanje otkrića „novog soja“ uspostavlja alegoriju: vlast neprestano proizvodi nove izgovore i nove strahove. Ministrova patetična gordost što je „srpski soj“ prijavljen Svetskoj zdravstvenoj organizaciji pod tim imenom, razobličava duboko ukorenjenu potrebu nacionalnog samohvalisanja – čak i onda kada je povod apsurdan i tragikomičan.
Javljanje za reč „starog profesora“ predstavlja glas razuma, iskustva i zdravog smisla. Njegova primedba da simptomi nisu posledica virusa, već rada klima uređaja, deluje kao zdravorazumska opomena. Ali, baš taj zdrav razum u sistemu senzacionalizma i birokratske hijerarhije mora biti isključen: profesor biva „molbeno udaljen“ sa sastanka. Tako Simić izvrsno pokazuje kako se u vremenu straha i profita isključuje razum, a nagrađuje servilnost.
Ključna satira leži u jeziku: birokratski govor ministra, prepun floskula („epidemiološka situacija“, „nove mere“, „stručnjaci predlažu“…), predstavlja izraz prazne retorike koja prikriva ekonomske interese. Kada ministar saopštava da će se uz PSR testiranje uvesti i skener, ultrazvuk, magnetna rezonanca i pozitronska tomografija, i dodaje da je „Ministarstvo već utvrdilo cene“, satira se pretvara u anatomiju profiterstva: zdravlje je samo alibi za finansijsku eksploataciju.
Simić vešto koristi lekarsku terminologiju kao sredstvo ironije – „klinička slika“ je i doslovna i metaforična: u pitanju je dijagnoza nacije koja boluje od pokornosti, straha i slepog poverenja u autoritete. Humor u priči nije lakrdijaški, već intelektualan i gorko precizan; on izaziva smeh koji odmah prelazi u nelagodu, jer čitaoca stavlja u ulogu pacijenta društvenog sistema.
Kao i u ostalim pričama iz zbirke „Srpski soj“, Simić se ovde pokazuje kao satiričar koji ne preteruje, već hirurški tačno izoluje žarište bolesti. Njegov pristup je dijagnostički: bez patetike, bez vike, samo čista analiza apsurda u formi komične scene.
„Srpski soj“ tako postaje simbol, ne samo virusa, već i mentalnog i moralnog stanja jednog naroda. U njemu se prepoznaje trajna Simićeva tema – klinička slika društva u kojem je zdrav razum je na margini, a bolest je u funkciji manipulacije.
Aleksandar Čotrić
