Весна Денчић – Београдски афористички круг
„Београдски афористички круг“ је неформална група сатиричара, настала раних осамдесетих година, група која је под своје окриље окупљала ауторе снажног духа и оштрог пера. Група, као таква, никада није званично основана, него се спонтано оформила као круг људи који слично мисле и пишу. У почетку малобројна, касније, опет спонтано, под притиском политичких догађања, група је почела да се шири и проширила се далеко ван граница Београда – до Новог Сада, Ужица, Крагујевца, Бања Луке… са тенденцијом даљег раста. Сада су њени „чланови“ покрили, готово, читаво подручје земље, али је основна одредница ипак остала више као квалификатив, насупрот топографској одредници.
Као илустрацију тог квалификатива, навешћу део предговора, из недавно објављене књиге проф. др Ратка Божовића, Седморица из Страдије:
„Последњих година, када је криза немилосрдно узимала данак држави у транзицији, појавила се плејада афористичара, бритких и непомирљивих критичара хаотичне стварности сатанске стране људске природе. Они нису пристајали на политичку заједницу без идентитета нити на неслободну јавност, па су, зато, заједно са својим претходницима, постајали градитељи слободне јавности и слободног мишљења. Наши афористичари су били, готово, опседнути политичким лудоријама и брутализацијом политичког живота. Њихове луцидне и жестоке „реплике“ деловале су као кад баците каменице у непокретну и устајалу баруштину. Био је то трзај снаге отпора и поклич оспоравања суновраћеног живота. У најбољим остварењима сатиричног афоризма била је то освета памети, али без осветничког злотворења. Бунтовни афористичари пркосили су власти која је поништила и слободу и истину и закон. У недостатку расуђивања и слободног мнења у политичкој заједници сатиричар покушава да успостави слободно мишљење и слободу казивања као критичку алтернативу.
Афоризам је, у нас, већ дуго најбриткија критичка реч, као што је карикатура Предрага Кораксића Коракса најубојитији политички коментар. Заиста, кад је усахла слободна и критичка јавност, алтренативна духовна герила очитала је лекцију свима. Показало се да се у кратком и духовитом мисаоном обрту, у инверзивном мишљењу може дијагностиковати свет окренут наопачке. Наш удес било је тешко пратити блеском ироније, каламбуром хумора, подсмешљивим духом и простодушним смехом највише стога што се брутализација живота нашла у близини трагичног, па је било сужено поље иронијског разобличавања. Наши сатиричари, у ствари, потврдили су уверење да времена кризе подстичу бујање сатиричне имагинације и дух побуне.“1
Дакле, како рече професор Божовић, наш удес било је тешко пратити каламбуром хумора и подсмешљивим духом, па је стога за исказивање бунта било потребно употребити „убојитије оружје“. Колико је то оружје било убојитије говори и чињеница да је афоризам Београдског афористичког круга постао својеврстан феномен, који је привукао пажњу еминентних професора: социолога, психолога, филозофа, али и књижевних критичара.
На првом фестивалу афоризма, под називом: „Афоризам фест“, који је био отворен од 20-30. октобра у Дому омладине, одржано је десетак предавања, на којима су професори Ратко Божовић, Никола Милошевић, Жарко Требјешанин и други, на њима својствен начин, покушали да расветле узроке и последице: постанка, развоја и опстанка афоризма.
Да је отварање Афоризам фест-а био пун погодак, који је бројношћу публике изненадио и саме организаторе, сведочи и чињеница да су се приближила и два, условно речено, међусобно супротстављена табора: Београдски афористички круг и тзв. „јежевци“ (аутори који су своје радове објављивали на страницама часописа „Јеж“, часописа за хумор и сатиру). Оно што се дуги низ година објављивало на страницама Јежа, било је блиско и самој одредници тог часописа, дакле хумору и *сатири*, сатири која је више третирала проблеме неких других средина, не желећи да се превише замери локалним моћницима (у супротном би им вероватно била ускраћена финансијска потпора), стварајући тако привид слободне мисли, слободне мисли која то није била. Временом, све више разочарани у статус који су на тај начин остваривали, почели су да се отварају и да део простора страница свог часописа уступају и чвршћој сатири.
Али да описано поређење не би изгледало као препотентно хвалисање једних, а омаловажавање других, битно је нагласити, да је, између осталог, разлика у квалитативном смислу постојала највише или нарочито због тога што су аутори који су објављивали своје текстове, прво на страницама омладинске штампе, а потом, како рече Милан Бештић, и у другој „озбиљнијој“ штампи, а нарочито у сатиричнику Данга, временом прерасли у групу истомишљеника са израженим смислом за компетицију. Писати што боље и квалитетније био је и остао је основни мото и покретач сваког од тих аутора, а сугестија, критика или, у најбољем случају, похвала колеге (сатиричара) развила се до тих размера да, последњих година, скоро ниједна књига није објављена, а да претходно није прошла кроз „руке“ барем неколико афористичара, и да је тек након строге селекције могла бити пуштена у штампу.
Све то довољно говори у прилог чињеници да су афористичари свој посао схватили веома озбиљно и да раде веома озбиљно. Отуд ваљда и квалитет и признања (награде, превођења на стране језике, итд.) за уложен труд, како од стране критике, тако и од стране публике.
Београд, новембар 1988.
Весна Денчић
______________
1) Ратко Божовић, Седморица из Страдије: Нови Сад – 1998.
